Moja baba je govorila: „Polomi nogu, ali nemoj da prekršiš obećanje koje si dao”

Reči, nižemo ih jednu za drugom, svakoga dana, neumorno, a nismo ni svesni da svakom rečju dajemo značenje životu. Život nam dođe kao jedna funkcija koja se vrti oko svoga stanja ravnoteže, a mi se krećemo, jednom u minus, jednom u plus, ili, što bi rekli stariji - točak života se neprekidno okreće, a mi koji smo tu, iako ne tražimo, okrećemo se zajedno sa tom promenom.

Da li smo svesni da smo baš sa tim nanizanim slovima u rečima, koje naizgled i nemaju neko veliko značenje za svet, mi razlog za okretanje tog točka?

Ako se zaglavio u negativnom delu, sami smo krivi, a ako je ostao u pozitivnom delu sve vreme, to znači da smo pravilno nizali sve reči dok smo stvarali našu uspešnu priču.

Ali, da se vratim na reči, moja baba je često govorila: „Polomi nogu, ali nemoj da prekršiš obećanje koje si dao”, i nisam mogao da shvatim zašto to govori, sve dok nisam dobro upoznao društvo. Baš kao što sam rekao, ljudi se upuštaju u tu igru reči, a ne nauče pravila i ne spoznaju posledice nepravilnog igranja.

Zaboravljaju da ta igra uključuje osećanja, emocije, uključuje živa bića, ljude koji prihvataju te reči i veruju u ono što je rečeno. Ali, da li je ljude koji igraju tu igru lažnih obećanja bilo briga šta će se desiti sa drugom stranom kada ne ispune ono što su obećali, ili je, jednostavno, za njih to bilo samo popunjavanje vremena, malo dela, mnogo reči?

Šta se desilo kada su videli tugu u očima drugih, da li ih je bar malo dotakla, šta je bilo sa ljudima koji su im slepo verovali, a na kraju ostali izigrani? Šta je bilo sa rečima koje su ostale prazne?

Da li su isto to činili i sebi, kako su se osećali kada su nešto sami sebi obećali, a zatim sebe izneverili, da li su uopšte dozvolili da se tako samopovrede?

Svakodnevno sam bivao svedok lažno izrečenih rečenica, onih koje nisu rečene od srca, svakoga dana svedok tuge u očima onih izigranih od tih prokletih reči čija je verovatnoća da se ostvare jednaka nuli. Ljudi kao da obožavaju tu igru reči, kao da ih hrani laž u njihovim obećanjima i kao da se trude da razočaraju što je moguće više ljudi okolo, uključujući tu i same sebe.

Očigledno da nisu čuli čuvenu izreku moje babe i bežeći od bola slomljene noge oni krše svoja obećanja, jer u ovom svetu licemerja, reči koje upućujemo drugima imaju sve manje težine i sve manje emocija. Priča se u prazno, kao dosadna rutina koja mora biti rečena, a šta će biti posle, za većinu je to nevažno.

Ljudi kao da zaboravljaju da slova nanizana u reči, a reči nanizane u rečenice, imaju veliku moć da promene nečiji život na bolje ili na gore, u zavisnosti od dela koje se krije u tim nanizanim rečima.

Verujte mi, nema većeg bola od bola zbog neispunjenog obećanja, ne za onog ko ga nije ispunio, već za onoga kome je to obećanje dato.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

N. B. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com