10 stvari iz detinjstva koje smo zaboravili i koje nam užasno nedostaju

Kada sam bila mala, često mi je bilo veoma teško da ustanem za školu. Dugo sam se rastezala po krevetu, žmirkala očima i dremala na wc šolji. Moji roditelji su mi govorili – Imaš samo jednu obavezu, da ideš u školu i da učiš. Ima li nečeg lakšeg i lepšeg?

10-stvari-iz-detinjstva-koje-smo-zaboravili-i-koje-nam-uzasno-nedostaju.jpg

U tom trenutku sam mrzela školu više nego bilo šta drugo. Želela sam da sam velika i da idem na posao. Da imam novac i da ga trošim onako kako želim. Ko li je lagao roditelje da je škola nešto najlakše na svetu?

Ali, odrastanje je surova laž. Nosi obaveze i odgovornosti i odjednom se vraćate na razgovor iz prošlosti i sve što želite je da se vratite nazad u vreme i da budete ono malo dete koje se budi da ide u školu.

Možda je najvažnija stvar od svega da se potrudite da sačuvate dete u sebi. Da nikada ne zaboravite da budete pomalo budalasti, bezbrižni i srećni kako kada ste bili dete.

A kako rastemo i sazrevamo, svi bez izuzetka zaboravimo ovih 10 stvari koje su nam izmamljivale osmeh na lice:

Činili smo stvari zbog igre, ne zbog novca

Danas se svi vodimo pravilom – ako si dobar u nečemu, nikada to ne radi za džabe. Ali, u detinjstvu nam nije padalo na pamet da očekujemo novac za nacrtanu sliku ili sagrađen zamak u pesku. Nađite vreme za igru – sami ili sa svojom decom. Radite stvari zbog ličnog zadovoljstva, ne zbog novčane satisfakcije. Deluje terapeutski i smirujuće.

Provodili smo više vremena napolju

Vi ste deca odrasla na ulici, imala je običaj da nam kaže moja baba. Odbrojavali smo dane do početka leta, a terase, parkovi, igrališta i poljane, bili su naš prostor za igru. Ulica nam je bila drugi dom. Sve nam je bilo fascinantno i zanimljivo – cveće, reka i način na koji se naše senke izdužuju u zavisnosti od doba dana i sunca. Svi smo bez izuzetka zaboravili kako je to biti napolju na suncu i čistom vazduhu.

Nije bilo video igrica, ni serija, bilo je „žmurke i jurke“

Sati i sati provedeni ponovo na ulici sa malom izduvanom loptom. Predstave ispred zgrade za stanare, pevanje i koreografija. „Žmurka“ do kasnih večernjih sati, lastiš i školica, klikeri. Da se zaboraviš od igranja. Ko je znao šta je telefon, video igrice ili maratonsko gledanje serija?

Maštali smo umesto da raspredamo o politici

Polovinu vremena provodili smo u krojenju planova i maštanju o budućnosti. Gde ćemo ići na odmor i letovanje, šta če nam kupiti roditelji... nismo pričali o politici, uglavnom smo se raspravljali ko bi pobedio između Hi-Mena i Nindža kornjača.

Uspevali smo da odgledamo ceo film bez telefona pored sebe

Ruku na srce, mobilni telefoni još uvek i nisu bili toliko aktuelni, i to je bio jedan vid blagoslova. Naša pažnja je bila nepodeljena i neprekidna. Porodično smo sedeli i gledali filmove, i gledali smo ih od početka do kraja, bez obzira da li je bio nelogičan ili glupav. Naravno, sa rukama na očima ako slučajno nalete „bezobrazne, sramne“ scene.

Knjige su se čitale sa neviđenom glađu, od prve do poslednje stranice. Razmislite kada ste seli i pročitali knjigu, a da niste pravili pauze da virkate u telefon.

Vodili smo dnevnik

Dragi dnevniče, danas me Sara strašno iznervirala. Ponekad je kao mala kokoška... dan kasnije: Dragi dnevniče, ja volim Saru najviše od svega na svetu, ne mogu da zamislim život bez nje.

Sećate li se starih dobrih vremena kada smo pisali dnevnike? Detaljni opisi dana koji je prošao, tajne skrivene duboko pod krevetom ili u kutiji sa katancem i malim ključem. Mama, ti ne čitaš moj dnevnik, je l' da? (naravno da ga je krišom čitala.)

Ipak, vođenje dnevnika je jedna prilično zdrava navika na koju smo svi zaboravili. Ili možda pišemo on-lajn dnevnik, ali to ne može da se poredi sa lepotom škrabanja u praznu svesku.

Slali smo pisma i razglednice

Kada sam bila mala, sećam se da smo sa svakog mogućeg odmora slali razglednice kući. Ovde je super, odlično se provodimo, topli pozdravi iz Tivta. Smešno je što smo često stizali kući pre nego što stignu razglednice, ali je radost bila neizmerna.

Kao i pisma i čestitke. Pisma babama i dedama, nepoznatim drugarima... dobra, bezbrižna vremena u kojima je jedini način da nekome daš do znanja da misliš na njega, bio da mu pošalješ pismo.

Nije nas bilo briga ako se isprljamo

Danas je sve toliko sređeno, čisto, sterilno, antibakterijsko. U prošlosti je vladao kreativni haos. Majke su nam davale da mesimo kolače zajedno sa njima, da mutimo šlag, da oblikujemo pletenice od testa. Bojili smo i crtali kao da ne postoji sutra, satima.

Nije bilo panike ako se isprljaš sladoledom, niti ako razbiješ neku činiju dok si se trudio da iznenadiš svoje kući nekim „specijalitetom“. Radili smo stvari koje su nam ispunjavale dušu. Nije bilo mesta za strah i paniku zbog malo haosa ili neke fleke.

Pravili smo muziku

Na onim malim smešnim sintisajzerima sa snimljenim demo melodijama. Glumili smo da sviramo iste te melodije. Skoro svako koga sam poznavala u svom detinjstvu, imao je neki mini dečiji instrument – malu harmoniku, ksilofon, daire. Bubnjevi su nam bile šerpe, udaraljke – varjače, a mikrofon – tučak. Bili smo mali raštimani orkestar koji je pevao i svirao sa toliko ljubavi i entuzijazma.

Bili smo iskreni, otvoreni i ranjivi

Danas se deca veći deo vremena ponašaju kao da gaze po jajima. Da ne kažu ili ne naprave nešto pogrešno, pa da im se drugari smeju. Da slučajno ne ispadne da nisu kul. Mi nismo imali pojma šta znači biti kul.

Bili smo tako neposredni, iskreni i smešni. Što na umu – to na drumu. Delili smo tajne, pomagali i saosećali, nije nas bilo briga ko kakve pantalone ili patike nosi.

Važni su bili samo igra i smeh.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Za žene koje se bore sa rakom – jake ste, božanstvene, od vas treba da se uči kako se voli život Živite potpuno običan, normalan život. Posao, kuća, porodica, muž, deca, dom. Ru...
U svetu u kojem se svi očajnički trude da budu jedinstveni — zašto sve devojke izgledaju isto? „Ma stavi svilene trepavice“, uporna je moja rođaka koja već 3 puta u 3 meseca p...
Tata, hvala ti što si me naučio da u životu nisu najvažnije materijalne stvari Tata, hvala ti što si me naučio: Da u životu nisu najvažnije materijalne stva...