Kada umre vaš ljubimac, nepovratno gubite deo svoga srca

Većina ljudi neće razumeti ovaj tekst, ali to nije ni važno. Važno je da će ga pročitati i možda ipak malo razumeti i shvatiti šta znači imati i voleti kućnog ljubimca.

Jer je on više od kućnog ljubimca. Kada sam ga dovela u svoj dom, on je postao deo naše porodice. Zvuči neverovatno smešno, nekome možda zvuči i kao laž, ali zaista je tako.

Mali broj ljudi razume prve neprospavane noći dok je ljubimac mali i kada bdijete nad njim kao nad novorođenčetom. Poređenje je možda nepravedno, da – ljubimac nikada ne može biti isto što i dete, ali i on je samo beba, nevina duša koja prvi put otvara oči, a vi ste tu da ga upoznate sa svetom.

Samo mali deo ljudi će shvatiti bol kada je ljubimac bolestan ili alergičan na neku hranu. Ili žrtvu kada poslednji dinar dajete za vakcinu ili posebnu hranu. Jer, on je vaša odgovornost i vi ste praktično odgovorni za njegovu sreću.

A nagrada? Šta ćete dobiti ako je vaš ljubimac srećan? Duplo veću sreću i još malo više, za one kišne dane kada on više nije tu, a vi se sa melanholijom, ali i sa osmehom prisećate njega.

Oni umeju da slušaju. Oni razumeju bez reči, osećaju vašu energiju. Kada sam bila tužna, kunem se da je i moje kučence imalo suzne oči. Kada sam u svoj dom ulazila bučno i nasmejano, on je brzo trčao prema meni, veseo skakao i radovao se, kao da je želeo da uvećamo moju sreću.

Bela je bila vaspitana i mila kao nijedno drugo kuče. Pitoma i krotka, jedva da je lajala. Moja majka je često govorila da ona nije stvorena da nas štiti od lopova, jer da je neko hteo da nas opljačka, njoj bi bilo žao da zalaje. Ali, ja sam znala da to nije tačno. Jer znam kako je oštrila zube i pogled kada neko viče na ulici. Dozvoljavala je maloj deci da se penju po njoj kao da je neki mali konjić. Valjali su se po travi, stavljali joj cveće na glavu, a ona je ćutala i trpela slatke muke. Mislim da je živela za to da gleda kako se drugi smeju, tada je mahala repom, a oči su joj sijale.

Nije bila lakoma, već skromna. Makar sto bio prepun njene omiljene hrane, nikada sama nije uzimala dok joj ne damo da jede. Ujutru je stražarila ispred mojih vrata dok se ne probudim, ne puštajući ni glasa da mi ne bi prekinula san.

Onoga dana kada se nije vratila kući, znala sam da joj se nešto desilo. Zato što je nismo držali vezanu i pored posebne kućice u dvorištu. Šetala se gde god je želela, ali se na kraju dana uvek vraćala kući.

Neko je pregazio našu Belu. Našli smo je nekoliko ulica ispod i činilo mi se da su se suze slivale niz njenu lepu njušku. Možda zato što nismo uspele da se pozdravimo.

Svako ko je imao ljubimca reći će vam da je posle toga nekoliko puta ponovo pokušao da ga ima. I zaista, ljubav i briga su tu, ali nikada neće biti kao sa prvom dušicom.

Neminovno ćete ih upoređivati sa prvim i tražićete njen pogled i karakter u onima koji slede.

Ne znam da li se i dan-dans sećam Bele jer je bila mnogo mila i mirna, ili zato što je otišla na tako surov način, ili možda zato što sam je izgubila kada sam bila veoma mlada, pa je to ostavilo duboku ranu na mojoj duši. Samo znam da kada je umrla Bela, ja sam izgubila deo svoga srca, jer ga je ona odnela sa sobom.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com