Kada vam nebo oduzme čoveka koji vam je život značio, više ne postoji bol koja može da vas slomi

Na trenutak osećam da mi je dosta svih tih banalnih problema koje mi ljudi serviraju pod nos. Čudim se kako nemaju snage niti ideja kako da se nose sa životom u njegovom najmanje monstruoznom obliku.

foto: pixabay.com

Ja sam videla to čudovište, videla sam kakvu bol može da nanese i kakvu crnu senku može da baci na ostatak života.

Videh na svojoj koži kako strašno, istinski prži i ne daje objašnjenje zašto vas je neočekivano obeležio zauvek... Apsolutno do poslednjeg daha!

Na najsuroviji mogući način zauvek mi je otkinuo deo srca, a nije me ni pitao da li ću uspeti da sakupim hrabrost i snagu, da li ću uspeti da od delova sebe napravim jedno celo i da produžim dalje.

Nije ga zanimalo, ako mi u najranjivijim godinama oduzme osobu koja mi život znači, da li ću moći da produžim dalje i da postanem čovek koji će ipak i pored svega da nauči da voli život, bez obzira koliko podmukao može da bude.

Doživela sam bol koju ni jedna mera ne može da izmeri i gubitak zbog kojeg sam se noćima gušila. Sve što sam mislila da je negde tamo daleko, desilo mi se tako rano, osetila sam na svojoj koži, da nisam mogla da poverujem zašto sam tako kažnjena.

Baš zato, bila sam ljuta, besna, povređena... Osećala sam se kažnjenom i pitala sam se šta sam to loše uradila, pa da ovo zaslužim.

Evo i danas, toliko godina kasnije, koža mi se ježi kada pročitam svoj dnevnik iz tog perioda, kada sam tražila krivicu u sebi za nešto za šta nijedno dete na svetu ne može da bude krivo.

I bilo je nerealno... Svako jutro mi je, kao crna prica, dolazila ta misao, i trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim da je istina, da nje više nema.

Ali, nekako sam naučila da živim s tim, naučila sam kako da živim bez dela srca i kako da za tu osobu budem najbolja što mogu. Nekako tiho u sebi, svaki uspeh, svaki trijumf posvećivala sam njoj, i skrivenim pogledom uprtim u nebo i očima punim suza, slala sam joj poruku da je ovo za nju.

Želela sam da zna da mi je ona, i pored toga što fizički nije pokraj mene, najveća zvezda vodilja i inspiracija u životu.

Zbog svega dobrog što je usadila u mene, verovala sam da to moram da nastavim da gajim, da ona odozgo može da vidi da sav njen trud nije bio uzaludan i da sam zaista postala kompletna ličnost, kao što je ona zamišljala da ću biti.

I retko govorim o njoj, možda to nije dobro, ne znam, ali svako ima svoj način na koji se nosi sa bolom. Ja volim da je se sećam kada sam sama, da joj pošaljem znak da nije zaboravljena i da ću misliti na nju do svog poslednjeg daha, ali o tome ne volim da govorim pred drugima i da gledam oči pune sažaljenja - sažaljenja koje mi neće pomoći ni na jedan način.

Pišem, izgleda da sam pišući oduvek bolje umela da iskažem emocije i ona je to dobro znala, pa se neće ljutiti za neizgovoreno „volim te“. Znala je i bez izgovorenih reči koliko je mnogo ljubavi za nju bilo u mom srcu, još uvek je ima i zauvek će je biti.

Ja nisam od onih ljudi koji će se sklupčati u krevetu i oplakivati svoju sudbinu. Naučila sam kako da živim sa svojom tragedijom, a život me je naučio šta je najveća bol i da mora da se preboli stojeći.

Zato moja kolena ne klecaju zbog malih životnih udaraca, zato što više ništa ne može da me zaboli tako jako.

Sada sam hrabra i učim druge da vide dobru stranu i onda kada sive nijanse stupe na scenu. I u najvećoj tami da pronađu zrak svetlosti koji će ih voditi.

Život je jedan i mora da se proživi na najbolji mogući način, bez obzira što ponekad može da povredi tako jako.

Moramo da produžimo dalje jači nego pre, zato što lepe stvari iza ugla čekaju samo hrabre, a naši voljeni koji su otišli gore na nebo, za nas i ne žele ništa manje od toga.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

S. S. | CRNOBELO.rs