Spisak za rođendan se svake godine smanjuje jer gosti odlaze sa kartom u jednom pravcu

Spisak gostiju za rođendan se smanjuje svake godine.

foto: pixabay.com

Nekada su roditelji upotrebljavali smešan izraz – „Hotel promaja“, danas konačno shvatam njegovo značenje.

Ovo je zaista hotel promaja, samo što više ljudi odlazi nego što dolazi.

Pre neki dan sam na Skajpu pila kafu sa drugarom koji živi u Americi.

Ubeđujem sebe da nam daljina ne može ništa. Smejemo se dok mu pričam poslednje novosti.

Želim da ga zagrlim, ustajem i potpuno svesno grlim monitor. Grlim komad plastike i realnost nas silno ujeda, a situacija od komične postaje tužna.

Dosta je za danas, čujemo se uskoro.

„Šta ima novo?“, pita me drugarica svake druge godine kada dođe iz Dubaija.

„Ništa, kakve si nas ostavila, takve nas i nalaziš“, smejem se i u suštini, na prvi pogled se možda ništa i nije promenilo, ali istovremeno – sve se promenilo.

„Evo ova tašna mi je nova, strašno banalno, i imam još 2 nove. Rodila mi se sestričina, propustila si babine. Promenila sam posao, počela sam da živim sama. Snalazim se nekako. Baka mi je umrla...

Ne, ne razmišljam o udaji, izlazim sa jednim finim dečkom... Ne, nije Ivan, ovo je drugi... Da, kada razmisliš, mnogo stvari se promenilo“.

Nemam srca da joj kažem koliko mi nedostaje, kako noću plačem, koliko me boli daljina, a komunikacija preko Skajpa i Vibera je kao da polupan prozor krpiš starim krpama, beznadežno, i opet je hladno.

Boli me kada nije u mojoj blizini, makar samo da ćutimo. Naše majke su bile najbolje prijateljice, a bile smo i mi.

One još uvek imaju svoje nedeljne rituale – svake subote idu na Avalu, odlaze u bioskop, piju kafu u Skadarliji, kikoću se kao kad su bile mlade.

Ja nemam ništa. Ja imam daljinu i prazninu, ogroman račun za mobilni i poziv za posetu u koju nikada neću otići jer mislim da bi mi bilo još teže.

I spisak za rođendan se svake godine još više smanjuje jer gosti odlaze sa kartom u jednom pravcu.

Razumem razloge, sve mi je kristalno jasno. Ponekad se pitam zašto i ja nisam pobegla iz ove praznine, ove rupe koja nas uvlači u svoj vrtlog, gnječi nas, lomi nam kosti, isisava naša nadanja i bezdušno nas ispljune kao stare islužene krpe.

Uložili smo mnogo, a dobili smo samo mrvice. Svako bi otišao negde gde će ceniti njegovo obrazovanje i rad, umesto da se oseća kao neželjeni gost u sopstvenom domu.

Pitam se da li je i mojoj prijateljici teško kao i meni.

Razmišlja li o svom domu? Nedostaje li joj miris pečenog kestena na jesen, uspevaju li da joj pogode frizuru kao kod naše frizerke? Ko se brine o njoj kada je bolesna?

Da li su ti prijatelji tamo kao i ovi koje imamo ovde, znaju li da se smeju starim skečevima Indeksovaca i razumeju li značenje reči merak?

Seća li se svega što smo prošle, žurki u KST-u, svih naših simpatija i nesrećnih ljubavi, trenutka kada smo diplomirale i slikale se ispred fakulteta?

Sebična sam, znam. Želim da su mi svi dragi ljudi u blizini, stalno pored mene.

Ne želim da se udam, a da pored mene nisu moj ujak, moj drug, moja najbolja prijateljica.

Ne želim da niti jedan događaj u mom životu prođe u njihovom odsustvu i da moram da ga prepričavam preko Skajpa.

Ne želim da postanemo stranci i da se hranimo uspomenama, želim da gradimo nove.

Razumem ih, ali ne želim da odu.

I još važnije – ne želim da ikada zaborave ko smo, šta smo sve prošli zajedno i koliko značimo jedni drugima.

Čak i da ste na kraju sveta, u mom srcu će uvek postojati mesto za vas.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs