Mila moja, pravila te guše: Udaj se sa 25, rodi sa 27 i postigni sve osim sreće!

Ne kažem da je ovo pogrešno, mnogim ljudima donelo je sreću, ali znam da je za nju pogrešno, zato što to radi ne zato što želi, već zato što su svi govorili da tako treba.

Zaista mi je dosadilo da je slušam. Sva ta njena pravila za savršen život... Dobijam glavobolju i od samog slušanja, a ne da ih i primenjujem.

„Mora, mora, mora...“, govori ona, a ja je gledam pogledom punim sažaljenja. Slušam kako je jedno dete moralo da se rodi do toliko godina, a drugo do toliko, da je svadbena ceremonija bila obavezna, da je reč muža morala biti poslednja, da je na poslu trebalo da se ostane prekovremeno, da generalka mora da se radi jednom nedeljno... U glavi mi odjekuje kako život živi po pravilima i kako radi sve što mora i treba, a ništa zato što želi.

A ja sam potpuna suprotnost njoj. Ništa, apsolutno ništa u životu ne radim zato što se to mora. Kod mene sve započinje sa - želim i, verovali ili ne, završava se osmehom.

Izvlačim maksimum iz karata koje mi je podelio život i uvek mislim da mi naredno deljenje nosi novu i bolju kartu. Živim zabavljajući se. I ležem uz misao da sam srećna što sam prošla kroz još jedan predivno ispunjen dan.

Ne mora lak za nokte da mi bude besprekoran, niti kuća mora da mi se sija, niti da mi neko kaže bravo zato što sam poslušala i jedno dete rodila po „pravilima i propisima“ na polovini dvadesetih. I ne, ništa od toga nisam uradila zato što nisam osećala niti potrebu, niti želju.

Možda će doći jedan dan kada ću to ŽELETI...

Čak i posle mnogo sati zvocanja kako sam još uvek neozbiljna i kako mi, eto, život prolazi tako (prema stanju mog srca i mog uma - u potpunoj sreći i ispunjenosti), te propovedi me nisu pokolebale. Znate li zašto?

Zato što kada nju gledam, vidim samo jednu tužnu figuru kojoj život prolazi u igranju po pravilima da bi zaslužila „bravo“ od drugih. Gledam osobu koja nikada ne vrišti od sreće, koja se nikada ne smeje do suza, koja nikada ne radi nešto što želi a da joj neko ne da potvrdu da je to u redu.

U njoj nema žara, nema životne energije, ona niti voli do ludosti, niti plače do iznemoglosti. Živi po jednoj ravnoj liniji, lišena lepote pravih emocija, sa licem koje je kao fasada, sa srcem koje je kao beton.

Radnje izvršava kao robot i programirana je od jedne do druge životne etape. Na poslu je prosečna, kod kuće je potčinjena i samo je kap u sred sivila. Ni po čemu se ne ističe, niti se njen duh oseća u prostoriji u kojoj boravi.

Nevidljiva je za druge, toksična za sebe, neispunjena, nije istinski srećna. Niti voli celim srcem, niti nekome može da bude razlog za strast. Bled život čitko ispisan crnim mastilom po papiru.

Ali, ništa od toga lepo napisanog na papiru ne vredi kada joj je ukus sreće nepoznat. Bravo od babe i komšinice sa četvrtog sprata zaista nisu potvrda života koji je dobro odživljen.

Potvrda je u delu grudi sa leve strane - kada ti je tamo toplo, kada ti je tamo lepo, znaš da radiš pravu stvar.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

S. S. | CRNOBELO.rs / foto: unsplash.com