Zbog sramote šta će drugi reći ostali ste u lošem braku, a nas osakatili za ceo život

Ne postoje loši roditelji. Nema loših majki. Tako nam govore i tako nas uče od malena. Čim si izašao iz utrobe neke žene, ona po automatizmu mora da je dobra, nežna, brižljiva.

Ali, istina je da nisu svi roditelji dobri i nije svaka žena rođena da bude majka. I što pre prihvatimo i progutamo gorku pilulu istine, to ćemo lakše početi da dišemo i da živimo.

Svađe i nesuglasice u svom domu pamtim otkako znam za sebe. Preglasne diskusije koje prerastaju u svađe, iako nama govore da samo razgovaraju. Krećemo se u grču i hodamo na prstima samo da ne bismo izazvali revolt roditelja i da ne započne svađa.

Tada smo mislile da sve dok smo mirne i dobre i poslušne, mama i tata će se voleti. Na neki način smo mislile da smo mi krive za njihovu neslogu. Pa kao i svi krivci, tako smo i mi rešile da se popravimo u ponašanju. Ali, ništa nije bilo dovoljno dobro za njih.

Ili su ćutali danima ili se raspravljali nedeljama. Nismo znale šta je gore.

Sećam se, jednom davno, vikali su tako jako da su na kraju počeli da lome stvari po kuhinji. Sestra me je privukla sebi, rukama mi zapušila uši i počela da peva neku dečiju pesmicu, ali uzalud.

Ni ruke na mojim ušima, ni njeno pevanje nisu mogli da nadjačaju vikanje.

To stalno vikanje, urlanje i dranje koje mi se uvuklo pod kožu. Te pogrdne uvredljive reči zbog kojih smo počele da mrzimo i druge ljude iz porodice – vidi kakva ti je majka i pogledaj svog oca.

Kada smo malo porasle i počele da se više družimo sa društvom, svi su druge vodili kući u goste. Samo mi nikada nikoga nismo zvale.

Bilo nas je sramota da ne počnu sa svojom svađom. Bilo nas je sramota šta će društvo reći za taj naš cirkus kod kuće. Odjednom smo se pretvorile u naše roditelje.

Bilo nas je sramota šta će drugi reći. Zato što smo tako živele ceo život. Život u sramoti.

Sramota je da se razvedemo, šta će reći drugi? Zbog vas se ne razvodimo. Deca su najvažnija u braku, trpiš zbog njih.

Ne mogu da opišem sa kakvom gorčinom je ovo izgovarala moja majka. Kao da joj je otrov izlazio iz usta. A naša ramena je tuga pritiskala još jače.

Krivica je još više počinjala da nas guši. Živele smo sa neopisivom grižom savesti – njih dvoje su nesrećni zbog nas. Ako nas nema, hoće li biti srećni? Da se mi nismo rodile, da li bi oni bili srećni?

Gledam sestru i njenu malecku kako se grle. Mirno posmatram kako se kupaju u čistoj i iskrenoj sreći. Sijaju im oči dok se smeše jedna drugoj i ja se mahinalno smešim.

Ona je uspela da svu svoju psihičku osakaćenost pretoči u istinsku sreću. Ona je pronašla ljubav, nikome se ne izvinjavajući za svoje turbulentno detinjstvo i prošlost.

Ona je odlučno rešila da pronađe sve što nismo imale u svom domu, pod svojim krovom – poverenje, slogu i ljubav. Ali, pre svega, ona je rešila da ne mora da se ostvari kao roditelj po svaku cenu ako bi bila onakva majka kao što je bila naša.

Želim da i ja imam njenu snagu i njenu odlučnost u potrazi za ljubavlju. Želim da izbrišem sve loše trenutke kojima smo bile svedoci, sve rane koje nas peku zbog neljubavi u našem domu.

Evo ih, još uvek su zajedno. Svađe su im ređe, nemaju više tako puno snage i energije za njih. Sada im prolaze meseci u ćutanju ili u sitnim zajedljivim, ciničnim prekorevanjima na račun onog drugog.

Ako je bilo do nas, do dece, zašto se nisu konačno rastali kada smo otišle od kuće? Zašto se nisu oslobodili? I zašto su nas držali kao neke zatvorenike i robove svojih frustracija?

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

 (O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: unsplash.com