Majke kao naše ne proizvode se više, a mi smo samo njihove blede kopije

Sve mi koje imamo između 25 i 40 godina, verujem da imamo majke koje kao da su izlivene iz jednog kalupa. Strašno jake, a istovremeno i beskrajno nežne. Ne samo vrat na kojem stoji muška glava, naše majke su i glava i vrat i srce i bubreg. Naše majke su sve!

Alfa i omega, početak i kraj svake naše moguće priče. Naše majke su materija od koje su napravljeni snovi.

Neumorne su, neuništive, vredne i saosećajne do granice dečije naivnosti. Daleko od toga da su glupe, naše majke su prepametne, a najčešće stradaju zbog sopstvene dobrote i preterane posvećenosti. Za muža, kuću, decu, unučiće.

Uvek i svuda za sve druge, osim za sebe. Takve žene i majke više se ne „proizvode“. Nema ih. Naše majke su poslednja serija, a mi nismo ni bleda kopija njihovog odraza i njihove suštine.

Nas sve nešto boli. Sve nas nešto mrzi. Stalno smo neispavane, umorne, razmažene. Znate, mi imamo karijeru. Idemo na posao, zar to niste znali? I zbog prokletog posla mi nemamo život.

I kada dođe red da argumentujemo zašto prokleto ne možemo da se posvetimo nečemu, mi kao navijene uvek pričamo isto: Znate, majka mi je bila na poslu od 7 do 3 i nije imala mobilni na koji bi je stalno cimali i nije proveravala mejlove u 2 po ponoći.

Dobro. Da kažemo da to donekle i „drži vodu“. Ali tvoja majka, odnosno - naše majke su radile kući. Zaista je teško da se shvati, ali bile su domaćice. Danas to možda zvuči malo tužno, a nekome i podsmešljivo, ali nije. Za divljenje je.

Moja majka je sama premeštala nameštaj. Tata je ponekad ostajao zbunjen kada dođe kući s posla, pitao se da nije ušao u pogrešnu kuću.

Belele su veš, šile zavese, prale tepihe, pravile „generalke“ kuće. Mesile su kiflice, pravile domaće torte, kompote, ajvar i zimnicu. Pravile su nam rođendane kod kuće, pomagale sa domaćim zadacima, dolazile su da nas gledaju na priredbama i predstavama, interesovale su se za nas, postavljale su nam pitanja i zaista smo razgovarale.

I nisu se žalile, nisu kukale ili ih barem mi takve nikad nismo videle. Uvek na nogama, nasmejane i vedre, u gostima i kada im dođu gosti, u izlascima i na izletima, na slavljima i svadbama. I uvek bez izuzetka dostojanstvene, doterane ili malo sređene, barem sa karminom. I za to su imale snage. Ceo jedan ispunjen život za koji mi nemamo snage.

Čuvale su i tuđu decu, bdele su nad nama kada smo bili bolesni, bile su i majke i doktorke i psiholozi. I još uvek su, za našu decu. Opet u krug iz početka, opet vredne, opet od jutra do mraka, opet na nogama, i sve su to dočekale sa nekom novom snagom, novim elanom i osmehom. Žene.

Naše majke su žene. Mi smo još uvek izgubljeni, uplašeni, razmaženi i mrzovoljni devojčurci koji žele da se igraju kuće i doma. Naše majke su heroji, borbene, izdržljive, mentalno i fizički prejake u odnosu na našu krhkost u svakom pogledu. Ako smo trećina od onoga šta su naše majke, možemo biti ponosne.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs