Iz srca jedne ćerke bez majke: Za tebe, zvezdo moja, i za sve koje nam je život oduzeo...

Ne volim da mislim koliko dugo je nema, u koliko situacija je užasno falila, volim da mislim koliko je bila tu i koliko je bilo značajno njeno kratko prisustvo u mom životu.

Prevrćem tu staru fotografiju ponovo i ponovo. Držim je u rukama blizu srca, gledam je i posmatram 100 puta. Gledam njen lik i proučavam svaku crtu njenog lica. Uplašena sam. Godine i vreme mi kao vihor u nepovrat odnose uspomene na nju.

Više ne mogu tako jasno da zamislim njen lik. Ni njen glas mi više ne odzvanja u ušima. Nekako mi je postao tuđ i dalek. Nekako kao da je sve bilo u jednom prošlom životu, ali i sada tu u srcu ona fali i boli kao da je bilo juče.

Konfuzno. Nešto nedostaje, ali šta konkretno, to mi je nejasno kao u magli.

I ne znam kako je kod drugih, ali ja sa 11 godina provedenih sa njom i 18 bez nje (moja cela životna priča) kao da sam počela da se plašim da će mi vreme oduzeti ono najdragocenije - uspomene na nju. Ali, ne dozvoljavam.

S vremena na vreme premotavam film kako me je kao malu grdila jer ne jedem dovoljno i jer mi jedan obrok traje dugo koliko i crtani film na televiziji, grdila me je što grickam nokte i što ne poštujem dovoljno svoju stariju sestru. Tada me je to nerviralo, logično, ali mi je sada jedna od najdražih uspomena. Čak i taj sok od cvekle i šargarepe koji me je terala da pijem, koji mi je bio toliko odbojan, sada mi je draga uspomena u srcu.

Sećam se kada mi je češljala kosu i tešila me kako drugarice mogu da nas iznevere s vremena na vreme, ali mi moramo da im oprostimo. Kada me je učila kako je u detinjstvu najvažnije da budem dete, a zatim u životu - čovek koji voli sebe i koji se ponosi sobom.

Lepo mi je što sam je imala, ali boli jer je bilo prekratko. Nije me videla kako odrastam, nije bila deo mnogih stvari koje su mi se desile prvi put, niti je bila tu da mi da savet kada sam donosila najznačajnije životne odluke, nije mi spremala supu kada sam bila bolesna, niti me je tešila uveče kada nisam mogla da zaspim, nije je bilo kada mi je bila potrebna da me zaštiti jer je tata bio „prestrog“ prema meni, niti da mi krišom da džeparac, nije bila tu da preseče i kaže ko je u pravu kada sam se sa sestrom svađala oko nekih stvari... I retko kada ovako razmišljam. Zato što shvatam koliko mnogo je nemam, koliko mi mnogo fali, koliko je veliku prazninu ostavila.

Više volim da mislim kako je bila tu kao jaka svetlost na početku mog života, kao zvezda vodilja koja je čvrsto usadila prave moralne vrednosti u mene, kako je bila značajan deo formiranja mene kao osobe. Razmišljam da treba da budem srećna što je barem na kratko bila u mojem životu.

I znam da gleda, želim da verujem da gleda, i želim da zna da svako ima svoj odbrambeni mehanizam u životu i to što ne idem okolo i ne kukam koliko me je život silno oštetio time što mi je oduzeo majku, znam da joj se dopada.

„Mi nismo od onih patetičnih koji se slome i proklinju život“, učila me je ona, „mi grabimo od njega i živimo najbolje što znamo. Veći je od nas i zna da boli, ali takav je on i moramo ga prihvatiti zajedno sa svim hororima koje zna da nam priredi. Ali, moraš da zapamtiš da zna da bude i lep, zna da priredi sreću do zvezda, kao što je meni priredio kada sam dobila tebe, najdraža moja ćerko“, govorila mi je ona.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

S. S. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com