Plašim se da ćeš ti biti priča koju ću jednoga dana ispričati svojoj ćerki...
Mislim da je ono što me najviše plaši to da ćeš jednoga dana ti biti priča koju ću ispričati svojoj ćerki.
Kada bude sklupčana u krevetu, pokrivena ćebetom i umotana sa svojim slomljenim srcem, kada ne bude želela da jede ništa osim poslednjih laži i reči koje joj je momak poslao SMS-om, kada ne bude mogla da spava jer joj jedno „zbogom“ lomi celo telo svaki put kada zatvori oči.
Sešću na njen krevet i dok mi leži u krilu pokušavaću da izbacim njegov miris iz njene kose i da joj brišem suze svojom majicom, pričaću joj o jednom momku kojeg sam upoznala kada sam imala 20 godina, koji je sedeo do mene samo 5 minuta, a u kojeg sam se zaljubila posle 2 nedelje, koji me je istovremeno i spasio i uništio.
Reći ću joj da je bolelo. Toliko je bolelo da me je skoro ubilo. Bolelo je toliko da je moja majka prestala da ide na posao da bi bila sa mnom, da bi bila sigurna da neću uraditi nešto nepromišljeno.
I onda ću joj reći kako su stvari odjednom postale bolje. Kako je prestalo da boli. Kako sam prestala da se kidam.
Moja majka je ponovo počela da ide na posao. Ja sam ustala iz kreveta.
Ali joj nikada neću pričati da ga i dan danas još uvek ponekad sanjam i da posle toga dišem malo teže, kao ni o starim slikama koje još uvek stoje u jednoj skrivenoj, prašnjavoj kutiji...
Možda vas zanima:
