Kada sretneš bivšu ljubav...

Trenutak kada te devojka ostavi posle toliko godina i ode. Na početku si iznenađen, a u stvari si svestan da je to već dugo pripremala i indirektno te upozoravala. Prvo se buniš i ljutiš, zatim patiš, moliš, plačeš, a posle nekog vremena ti postane svejedno.

I onda, prolaze godine tokom kojih izbegavaš mesta na kojima možeš da je vidiš. I sretneš je posle mnogo godina. Sa nekim. Zastanete i u tih nekoliko minuta pred oči vam izlaze slike, reči, uspomene, osećanja. Da, bolje je da uopšte ne razgovarate, dovoljan je samo pogled, da se razumete kao nekada i da nastavite dalje...

Ali, zagrliš je po navici, osobi pokraj sebe objašnjavaš da je to ta osoba zbog koje si plakao nedeljama i mesecima, zbog koje si želeo da napustiš grad, zemlju, ovaj svet. Neko kome si poklonio dobar deo života, možda i najbolji. Neko ko je odjednom postao niko.

I u celoj toj situaciji probaš da otkriješ da li je srećna, da li je život koji sada živi onakav kakav je želela ili se samo izgubila u drugom svetu.

U tim trenucima kao da te celokupna prošlost udarila. I raskid i obećanja i duga noćna lutanja...i ono "volim te" toliko puta izrečeno...i poljupci i osmesi i suze i ništa...

„Zdravo, ovo je Bojan. Konačno da vas upoznam. Možda si čuo, zajedno smo već 3 godine.“

Strašno je što se pored svega ti pitaš šta to on ima što ti nemaš. Kako je njemu uspelo da je učini srećnom, a tebi nije. Kako joj on više odgovara kada si ti bio savršen za nju?

„Bojane, ovo je Martin, mislim da sam ti ga pominjala. Bili smo u vezi neko vreme... ali duga priča, ispričaću ti!“

Blago njemu. Barem će on čuti zašto sam bio ostavljen.

Ali, svi učimo iz iskustva. Pre svega, da šta god da se desi nije kraj sveta, da i posle noći dolazi dan. Naučimo bezbroj glupavih izgovora.

Ne znam, nekada se previše zamaramo osobama zbog kojih smo ostavljeni. A, ko su oni? Zašto baš oni? Odakle im pravo da vole one koji su oduvek bili naši?

Nismo se videli toliko godina, a ona je već verena, postaće majka krajem aprila...

Nekada ne znamo da li da se radujemo sreći bivše ljubavi ili da žalimo što mi nismo deo te sreće?

Srce ima svoja pravila, svoj neobjašnjiv ritam po kojem radi i čovek je tu nemoćan. Međutim, postoji i neka lepota u tome. U nemogućnosti da budeš sa osobom koju voliš, u trenutku kada je vidiš srećnu, u borbi ko je bolji, srećniji, ko je pronašao boljeg saputnika za godine koje dolaze...

I na kraju se pitaš, dok njih dvoje odlaze srećni, zagrljeni...pitaš se šta bi bilo da si ostao sa njom? Da li bi sada čekala tvoje dete? Pitaš se gde su nestale sve one reči, obećanja, gestovi?

Praviš se da ti je svejedno. A, dobro znaš da nije...

To su te ljubavi koje i kada više ne postoje u vašem životu, znaju da vam slome srce, da se poigraju sa vašom dušom. U borbi da pokažete da ste ih preboleli, da ste pobedili, da više ne postoje za vas, često pobeđuju ljubav i uspomene.

E. P. | CRNOBELO.rs