„Takvo je vreme došlo, predmeti se vole, a ljudi se koriste“

Pre neki dan sam na Tviteru slučajno naletela na ovu misao i, uz dozvolu autora, definitivno ne postoji bolji naslov da se samo jednom rečenicom oslika današnjica u kojoj živimo.

Ljude koristimo, predmete volimo. Kukaćeš zbog fleke na svojoj omiljenoj majici ili zato što nije bilo nekih cipela u tvom broju. Potonuće ti svi brodovi jer ti nije uspelo da kupiš neku tašnu koja je u trendu.

Ne daj bože da se polomi neki predmet u kući, duša ti se cepa. Žalimo i tugujemo za materijalnim stvarima kao da ne postoji sutra.

Zato što nas odavno definišu samo materijalne stvari. Bankovni saldo, kupovna moć, odeća koju nosimo. Koga je briga za lepotu duše i toplinu osmeha? Kakve su to bajke za malu decu? Odakle ti sat, mnogo je jak.

Hoću li umreti bez te majice, kao da mi je poslednja na svetu? Ili možda šetam bosa, pa mi toliko znači taj jedan par cipela?

Bre, ljudi, prestali smo da se volimo. Koga trenutno najviše volim, bez koga ne mogu? Pa, zna se, bez telefona. Robujem svom telefonu. Spavam sa njim, budim se sa njim. Zurim u telefon dok ujutru sedim na WC šolji, dok perem zube, dok kuvam kafu.

Da ne propustim nešto u virtuelnoj realnosti u koju sam se preselila. On mi krade pažnju dok se trudim da radim i kada izađem sa prijateljima. I nisam sama, svi robujemo pametnim telefonima.

S razlogom ih zovu „pametni“, zato što smo mi pored njih najveći glupaci.

Ako se nešto desi telefonu, tom skupo plaćenom telefonu, čini se da će infarkt da te strefi. Isto to se dešava i sa autom, ako ga izgrebu, misliš da ti je duša izgrebana.

Kakvo je to vreme došlo? Ljudi na tebe gledaju kao na statistiku, običnu brojku. Pri upoznavanju i prvom pružanju ruke besramno te pitaju gde radiš, koliko zarađuješ, praveći mentalni spisak u glavi. „Ti ćeš mi trebati zbog nečega, potražiću te.“

Gde ćeš me potražiti kad se jedva poznajemo? Tu smo samo da koristimo jedni druge, do iznemoglosti. Nema saosećanja, nema razumevanja, nema druženja niti smeha.

Sve se gleda kroz novac. „Samo je korist večna“, govorio je moj deda. Imaju li koristi od tebe, najbolji si im. Nemaju li, baciće te kao đubre na ulicu i zaboraviće te.

Da li je ovako bilo i ranije? Sećam se da smo živeli sasvim normalan, prosečan život. Zaista nam nije trebalo mnogo. Po celo leto smo u prtljažniku „keca“ vozili „opremu“ za izlet – 4 klimave stolice i jedan sto na rasklapanje. I gde nam se svidi priroda – tu se smestimo.

Trčali smo za loptom i okretali nešto skromno na roštilju. Za užinu pred ručak – bajat hleb i pašteta zaboravljena u frižideru. Nikada mi nije bio slađe. Nikada nisam bila srećnija.

Život, tako prost, jednostavan, ali srećan život. Mnogo smeha, mnogo druženja, mnogo muzike dok ne svane. Spavali smo kao neke male sardine dok su se roditelji radovali životu.

Mora da smo i mi osećali njihovu energiju, zato što smo i mi bili srećni. Zaista srećni, sa osmehom od uveta do uveta. Kupuščići.

Nismo plakali za igračkama, nismo priređivali scene zbog odeće. Nismo znali šta je moda. Kako smo bili naivna i izgubljena deca. Pre nekoliko godina mi se desilo da nisam mogla da odem u šetnju u zoo vrt sa dvoje dece, jer jedno od njih nije moglo da se odluči šta da obuče, pa je pobesnelo. Tada je imalo 6 godina.

A mi sa 6 godina... deca. Uz kasetofon provedeš pola dana dok čekaš da dođe tvoja pesma na radiju i da je snimiš. A onda mrtva tišina, zaustavljaš dah zbog boljeg snimka.

Šta nas je učinilo ovako lošim, da koristimo jedni druge, da budemo nule, a da svu pažnju i ljubav dajemo predmetima oko sebe?

Da li izbor koji je postao prevelik, potreba za samoisticanjem, želja za dokazivanjem, žeđ za novcem? Tehnologija, moderno doba, sve ovo u paketu udaljilo nas je umesto da nas približi, unesrećilo nas je umesto da nas usreći.

Kao mala, uživala sam u jednoj babinoj i dedinoj priči koja u suštini i nije bila nikakva izmišljena priča, već istina. Pričali su kako nisu imali novca da kupe krevet i dušek. Pa su tako napravili „slamaricu“ – parče grubog materijala koji je baba sašila i napunila slamom.

Stavili su je na jedan obični improvizovani okvir od drveta koji se nije pokazao baš posebno izdržljiv, pa su je na kraju stavili na pod i tako spavali neko vreme.

„Ali smo bili srećni. Bre, deco, uz ljubav i slogu se daleko dogura. Strpljenja, ne može sve preko noći. Lepo je da želiš malo više, ali i da si zadovoljan i srećan sa onim što imaš.“

Kada razmišljam o njima, suze mi naviru na oči i jedva ih zaustavim. Ja sam promenila 3 dušeka za 5 godina. Nisam lepo spavala ni na jednom. Sa ovakvom penom, sa onakvim oprugama... i trpim razne vrste bolova.

I u potrazi i kupovanju tone materijalnih stvari, sreća dolazi prividno i na trenutak. Sledećeg dana ostaješ sam. Shvataš da nema koristi od materijalnih stvari. Niti te grle, niti te teše kad plačeš, niti te raduju duže od tri dana. 

Ponekad razmišljam – da li ćemo nekada biti tako srećni kao moji baba i deda, kao moji roditelji kada su bili mlađi, tako skromni, puni humanosti i ljubavi prema svetu, ljudima i životu?

Ili ćemo večito tražiti više, razmaženi i nezahvalni dok robujemo predmetima, a gazimo ljude i sebe...

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com