Danas, posle 3 godine, prvi put je vidiš kako prelazi ulicu...
Prvi put posle 3 godine stojiš na raskrsnici kada je ugledaš. Ima braon kožnu tašnu, ležerno prebačenu preko ramena, i belu bisernu ogrlicu oko vrata.
Njena glava se pomera u ritmu pesme koju sluša, i ne možeš da se ne pitaš šta li sada peva pod tušem, sa kojom pesmom zasniva.
Nekada se šalila da muzika nije njena jača strana, ali si voleo njeno pevanje, njen osmeh pred svojim očima, svoje prste upletene u košulju koju nosi.
Širi oči kada te ugleda, osmehuje se i maše ti.
Nemate mnogo vremena za razgovor dok se mimoilazite, a čovečuljak na semaforu počinje da treperi.
Razmišljaš kako njena kosa izgleda drugačije. Nije drugačije ošišana, nema drugačiju boju, već joj jednostavno drugačije stoji na licu.
Ne izgleda tako detinjasto i bezbrižno kada ti govori to „zdravo.“
I dok prolazi pored tebe ne možeš a da ne zastaneš i da je ne posmatraš.
Pitaš se ko je sluša dok mu noću priča pod zvezdama i ko je vodi kući kada je noge više ne drže.
Pre 3 godine ti je rekla da te voli.
Danas si joj za malo rekao da je želiš nazad.
Možda vas zanima:
