Da li se udaješ zato što želiš ili zato što ti je „došlo vreme”?

Srbija, dvadeset prvi vek, svet i celo čovečanstvo idu napred, a mi kao da smo još uvek zaglavljeni u jednom čudnom mentalitetu i običajima koji su nam jednostavno nametnuti čim smo se rodili. Malo staromodni i za mene apsolutno neprihvatljivi, ispravite me ako grešim.

U razgovorima sa mnogim mojim vršnjacima shvatio sam da smo svi odrasli uz jednu istu priču, prema mom mišljenju veoma nepravednu, ali nametnutu kao pravilo koje nam se konstantno ponavlja, a glasi ovako: „Do 30. se udaješ/ženiš sam/a, do 35. tebe biraju, a posle 35. te niko ne želi.”

Nisam došao ni do jedne od tih kritičnih granica, ali mi jednostavno ne ulazi u glavu da je moguće da ljudi uništavaju svoje živote samo da bi se uklopili u tuđa očekivanja i da ne dočekaju da budu birani ili, ne daj bože, da ih niko ne izabere.

Za praznike smo se okupili za domaćom trpezom, u uglu su svetlele sijalice na jelki, moja strina je imala dekoracije na zavesama, zanimljiv stolnjak na stolu i novogodišnji komplet tanjira. Jela je bilo u izobilju, a napolju je promicao sneg. Prava idila. Ručali smo i svi smo bili srećni, osim jedne tridesetogodišnje bratanice moje majke, koja se nedavno verila za svog poznanika iz Norveške. Po svim pravilima, žena verena sa takvim muškarcem trebalo bi da bude najsrećnija, ali nju je nešto mučilo.

Ustala je od stola i otišla u sobu mojih sestrića. Otišao sam za njom da vidim da li je sve u redu.

„Šta ti je, nešto si mi čudna večeras, ne razmišljaj toliko, uskoro ćeš otići kod svog verenika. Bićete zajedno, dobićeš vizu i sve će biti u redu.” To sam rekao da bih je utešio, a ona poče da roni suze.

„Znaš šta je ono što me najviše boli i što mi leži na duši. Ja tamo imam samo njega. Nemam prijatelje, ne znam jezik, nemam nikoga bliskog. Iskreno, ne znam ni da li sam rekla da zato što tako osećam ili sam zbog pritiska porodice osećala kako je to moj poslednji voz.

Da li je ljubav, da li su usamljenost i očaj, da li da bi se zadovoljili porodica i društvo. Da li se ja udajem zato što ga volim ili zato što mi je došlo vreme?

To je ono što me muči, ali sada je već kasno za sve, nema nazad. Treba da živim taj život i da se potrudim da sve ispadne najbolje što može, kada sam se već plašila da ne budem jedna od tih baba-devojaka koje niko ne izabere.”

Zagrlila me je i zamolila da sedimo tako, barem na kratko. Oduvek smo jedno drugom poveravali tajne. Nisam znao šta da joj kažem. Koliko god da sam mislio da je on dobar čovek, ona je bila u pravu. Doći će i bukvalno će je odvesti vozom kao što je ona opisala, ali da li je to bio poslednji voz?

Da li se život završava ako se, kao ona, ne udaš do 30? Da li je postojao neko nov, onaj sa kime se ispisuje lepa priča iz početka, ili je u to vreme morala da preduzme takve očajničke mere?

Da li su ljudi koji ne sklope brak grešnici?

Poznajem mnogo prijatelja u Nemačkoj koji ne veruju u brak, a imaju decu i pri tom žive zajedno, ali nikada nisu ozvaničili svoju vezu. Zašto je kod nas to obavezno, zašto je isforsirano? Zašto da se prolivaju suze, zašto takva nepotrebna bol?

Poznajem i ljude koji nisu u braku, ali su ipak srećni, u svojoj definiciji sreće.

Ovo breme nose i oni koji su u vezi, ali je ne prekidaju da ne bi ostali sami i da ne bi bili od onih koji nisu izabrani, bez obzira koliko je veza toksična. To je teret i za one koji su u braku i koji ostaju u njemu samo da ne bi bili osramoćeni u društvu, bez obzira koliko je njihov bračni život nikakav.

Kao da živimo u zajednici da bi drugi bili srećni. Da nam ne bi stalno visili nad glavom sa pitanjima - kad će svadba, kad će deca, kad će ovo, kad će ono. Kao da je greh živeti sam. Greh singl ljudi u Srbiji u 21. veku, na sreću ili na žalost, tako je.

Dok drugi veruju u poslednji voz, ja verujem da postoji način da svako kreira i definiše svoju sreću, za to nisu potrebna neplanirana putovanja vozovima u pogrešnom, ili bolje rečeno, u nepoznatom pravcu.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

N. B. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com