Mi smo bili dobra deca, ali smo loši roditelji i nema potrebe da krivimo mlade zato zašto su ovakvi

Živote, kompote. Odrasli smo na ajvaru i kompotu, sa suzama, srušenim nadanjima i razbijenim kolenima. Uz igru na ulici od jutra do mraka, sa vegetom posutom na hleb i margarin, sa čajem nabranim na planini za vreme vikenda, u „stojadinu“ bez ikakvih specijalnih sedišta.

Sa ponekim prutićem po guzi i silnim povlačenjem za uvce da bruji i pocrveni, dok bol ne postane toliko jak da ga više ne osećaš. Zar si smeo da povisiš ton na starijeg od sebe? Dovoljan je bio samo jedan pogled, pa da ućutiš i da budeš manji od makovog zrna.

Odrastali smo sa gorčinom, sa silnim neostvarenim željama, sa tajnim prisluškivanjem roditeljskih noćnih došaptavanja, koliko ima neplaćenih računa, koliko dugova, kako će se otplatiti, hoće li ostati dovoljno novca za kupovinu novih patika? Pa i kada bi na red došlo da se kupi nešto za tebe, sramežljivo bi pokazivao na patike ili ranac i sigurno ne bi birao najskuplje.

Bili smo svesni toga koliko se ima i nema, šta je dozvoljeno, a šta ne. Mi smo bili dobra deca. Poštovali smo starije, slušali naredbe i izvršavali ih, imali smo osećaj za red i disciplinu. I borili smo se onako kako smo znali, svako na svoj način, da bismo postigli nešto.

Mi smo bili dobra deca, ali smo loši roditelji. Ne mogu da shvatim kada je tačno došao ovaj trenutak. Da li smo previše ogorčeni zbog stvari koje nismo imali i koje su nam bile uskraćene, pa sada prelazimo sve granice kako bismo svojoj deci omogućili najlepše?

Da li smo previše iskompleksirani zbog svojih skromnih rođendana i domaćih torti nakrivljenih na jednu stranu, ili onoga „možete da naručite najviše 2 slatkiša i borovnicu ili limunadu“, pa se sada trudimo da sav taj očaj iz prošlosti zaboravimo, zamaskiramo i da ga nadoknadimo preko megalomanije za našu decu?

Da li ste bili svedok sopstvenih izjava – ja NIKADA neću tući svoje dete, kao što su mene moji tukli? Da li ste danas vi od onih roditelja koji se silno drže ovog obećanja, pa makar vam se dete popelo na glavu i namazalo zid kremom i kakom, vi nećete prekršiti dato obećanje?

Jeste. Jesmo. Ja to nisam imao, ali će moje dete imati. Moji su mi to radili, ali ja nikada to neću raditi svom detetu.

Moji su me puštali da učim sama, a ja neću tako, ima da sednem i da svaki domaći napišem zajedno sa svojim detetom. Moji su me terali da pomažem po kući i da učestvujem u nekim poslovima da bih dobila nešto. E nema, moje dete će to dobiti i neće morati da se pomuči.

Moji su mi stalno govorili da mogu bolje, da se ne zanosim da znam sve ili da sam najbolja. E, pa ja ću da ohrabrujem svoje dete, jačaću mu samopouzdanje od malih nogu, da misli da može da postigne sve.

Moji su mi davali samo 100 dinara dnevno, ja ću mojem davati 1.000 dinara, zato što mi se može! A i da mi se ne može, ima da se snađem po svaku cenu, neću da se izdvaja od drugih.

Moji mi nisu posvećivali mnogo pažnje, ja ću dete obasipati brigom i posvećenošću 24/7, do te granice da zaboravim da imam svoj sopstveni život, zato što ću za dete da dam i svoju dušu, za razliku od mojih nezainteresovanih roditelja.

Moji su vikali na mene, e nema, neka moje dete viče na mene. Ljuta sam i besna, moji mi nisu pružili skoro ništa, ja ću svom detetu dati sve!

E to sve i kvari ove dušice. Šta su oni skrivili, na kraju krajeva? Ko im je dozvolio da laju na zvezde? Ko im daje 1.000 dinara dnevno zato što im je dunulo da satima šetaju tržnim centrima i da sav novac potroše da jedu na 4 različita mesta?

Ko ih je naučio da postoje samo mama i tata koji ih taksiraju, a ne i gradski prevoz? Ili pešačenje?

Ko im dozvoljava da prave haos i nered po kući, a kasnije objašnjava kako je to deo njihove neukrotive kreativnosti? Ko je zaboravio da ih vaspita? Ko ih tapše po ramenu i govori im da su najbolji, iako su sasvim prosečna deca?

Ko pri zdravoj pameti rešava da detetu od 5 godina kupi Soni Plejstejšn zato što je bilo mnogo dobro dete ove godine i to je zaslužilo? Čime je, bre zaslužilo, time što je na vreme reklo da mu se piški i kaki? Kakva li je dostignuća napravilo sa 5 godina, pa da dobije poklon od 500 evra?

Stalno krivimo decu. Stalno prstom pokazujemo na njih, a zaboravljamo da ta deca imaju roditelje. Mi smo ti roditelji.

I uporno ih vaspitavamo potpuno suprotno od onoga kako smo mi vaspitavani, da ih po svaku cenu zaštitimo od loših stvari, od loših vesti, od života i realnosti, da ih smestimo u lep ružičasti balon pun igračaka i sreće i serije ispunjenih želja, dok za uzvrat dobijamo raspekmeženost, neposlušnost i decu izvan svake kontrole.

Pa se pitam - dokle? Dokle ćemo biti loši roditelji sa još gorom decom?

©CRNOBELO.com Zabranjeno preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com