Imala sam lošu majku i zahvalna sam zbog toga

Kada smo pošli u prvi razred imali smo naviku da se posle škole okupljamo kod neke drugarice kući da se poigramo. Moja majka je bila jasna i glasna:  Da dođeš kući u 12 sati.

imala-sam-losu-majku-i-zahvalna-sam-zbog-toga.jpg

Ali deca kao deca, zaigrale smo se i trčeći sam uletela u kuću u 12 sati i 15 minuta.

Majka je bila ljuta. Kako sam smela da zakasnim iako mi je 3 puta ponovila da kod kuće treba da budem tačno u podne.

Ali mama, samo 15 minuta, nije ništa strašno, je l’ da?

Svakako da je bilo strašno. Rezultiralo je kaznom, propustila sam da se igram sa drugaricama posle škole tri puta jer sam morala da idem pravo kući.

Zato sam sledeći put došla u 5 minuta do 12. I pogodite koliko sam puta posle toga zakasnila? Nijednom. Sada sam odrasla i uvek dolazim na vreme, a najčešće pre vremena. Jednostavno imam takvu naviku, niko da me ne čeka i nikoga da ne čekam. I da poštujem tuđu reč.

U današnje vreme postoji veliki izbor kada je hrana u pitanju. I kada dete odbija da ruča i mršti se spremljenom jelu, majka skače sa stolice i odmah počinje da sprema nešto drugo.

Kod nas nije bilo tako.  Nećeš da jedeš ono što je spremljeno za ručak? Nema problema. Ne mora da jedeš. Inatiš se tako jedan sat, dva sata... ostali su se najeli i već se odmaraju, a tebi krče creva.

A može li barem pašteta ili marmelada? Ne može, odgovaraju ti kategorično. Ima ručak.

I tako, prihvatiš poraz. Dovučeš se do stola i nevoljno počinješ da jedeš kašikom, ali pošto si gladan toliko ti se usladi da tražiš još jednu činiju.

Mama, želim ovu igračku!

Može slikovnica, igračka ne može. Nije li te sramota, nisi beba da tražiš igračku!

Eto tako, surova istina pravo u oči. Bez lepih i slatkih reči, bez zaobilaženja. Ti nisi beba!

Da ne govorim ako ne pozdraviš suseda ili mu ne kažeš dobar dan. Kakav skandal! Želiš da budeš nevaspitana ceo život? Ne, ne želim.

Izgovorićeš dobar dan i 10 puta dnevno. I svi ćete pohvaliti, a ti rasteš kao kvasac, pametnice mamina.

Vraćam se iz škole i sve što želim je da gledam crtani koji je snimljen na kaseti. Ali nema kasete. Umesto nje imam majku, dežurnog čuvara, koja svaki dan insistira da joj ispričam šta smo radili i šta smo danas naučili u školi.

Jao mama, NIŠTA. Isto što i juče.

Pa dobro, ispričaj mi ponovo. I tako, pričanje u nedogled. Ali, da nije bilo tih trenutaka, ne bi bi naučili da se izražavamo. Niti da delimo niti da komuniciramo.

Iz ove perspektive verujem da je i majci bilo strašno dosadno da svaki dan pita isto i da sluša bezlične dečije priče.

Ali, postojao je razlog za to. Taj razlog je takođe dolazio i u obliku ograničenog džeparca, slično kao  i ograničenog vremena za izlazak. Jednostavno, ne može malo dete da raspolaže sa mnogo para. Tačka.

Nema potrebe za luksuzom tamo gde mu nema mesta. Nauči da se snalaziš sa manjim jer je to teže, lako je kada imaš više.

Pazite na stvari, čuvajte knjige i odeću, nećemo ti kupiti nove samo zato što nisi bila odgovorna. 

I evo smo, živi, zdravi i pravi bez negativnih emocija ili trauma, samo zato što nas niko nije previše mazio ili obraćao pažnju na naša nežna i delikatna osećanja.

I ako imam jednu istinsku želju, to je da budem podjednako loša majka svom detetu, kao što je moja bila meni.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: unsplash.com

Možda vas zanima:

Zašto bi dete od 4 godine znalo za brendirane patike sa vazdušnim đonom i plakalo jer nema iPhone? „Moja ćerka je danas došla kući sva uplakana. Njene hulahopke su bile malo pocep...
Za žene koje se bore sa rakom – jake ste, božanstvene, od vas treba da se uči kako se voli život Živite potpuno običan, normalan život. Posao, kuća, porodica, muž, deca, dom. Ru...
U svetu u kojem se svi očajnički trude da budu jedinstveni — zašto sve devojke izgledaju isto? „Ma stavi svilene trepavice“, uporna je moja rođaka koja već 3 puta u 3 meseca p...