Prava lekcija o strpljenju

prava-lekcija-o-strpljenju.jpg

Napisao taksista iz Njujorka:

Stigao sam na adresu i svirnuo. Sačekao sam nekoliko minuta i ponovo svirnuo. Pošto mi je to bio poslednji putnik za taj dan, pomislio sam da odem, ali umesto toga, parkirao sam kola i kucnuo na vrata... „Samo trenutak“ odgovorio je stariji ženski glas. Čuo sam da se unutra nešto vuče po podu.

Posle duže pauze vrata su se otvorila. Niska ženica od nekih 90 godina stala je pred mene sa koferom u ruci. Nosila je kariranu haljinu i izgledala je kao iz filmova iz 40-tih. Unutra je stan izgledao kao da u njemu godinama niko nije živeo. Sav nameštaj je bio prekriven čaršafima.

„Možete li da mi ponesete torbu do auta?“ – upita me. Uzeo sam kofer i stavio ga u prtljažnik, pa sam se vratio da pomognem ženi i polako smo došli do kola idući ruku pod ruku.

Ona mi se stalno zahvaljivala zbog moje ljubaznosti. „Nije to ništa“ – odgovarao sam. „Samo želim da se prema putnicima ponašam onako kako bih želeo da se ponašaju prema mojoj majci“. 

„Ah, ti si tako dobar momak“ – reče mi bakica. Dala mi je papirić sa adresom gde je trebalo da je odvezem, pa upita – „Možete li da vozite preko centra grada?“

„To nije najkraći put“ – odgovorih joj brzo.

„Nije važno, ne žurim“ – reče ona. „I onako idem u starački dom.“

Pogledah u retrovizir. Oči su joj se sijale. „Nemam porodicu“ – produžila je mekim glasom. „Doktori kažu da neću živeti još dugo...“

Tiho je upitah: „Gde želite da vas vozim?“

Sledeća dva sata smo se vozili gradom. Bakica mi je pokazala zgradu u kojoj je u mladosti radila kao operater na liftovima.

Vozili smo se i kroz deo grada u kojem je živela sa suprugom kad su se venčali. Zastali smo i ispred jednog magacina za nameštaj koji je nekada bio sala za balove i u kojoj je plesala kada je bila devojka.

Nekoliko puta me je zamolila da zastanem ispred neke zgrade ili na nekom ćošku. Sedeli smo u tami i bez reči.

Kada je sunce počelo da se pojavljuje na horizontu, odjednom mi reče: „Umorna sam. Hajde da idemo sada.“

Ćuteći je odvezoh do adrese koju mi je dala. Beše to niska zgrada, sa stazicom do vrata. Dvoje negovatelja su odmah izašli na vrata. Zabrinuto su gledali svaki njen pokret. Sigurno su je očekivali.

Otvorio sam prtljažnik i uzeo mali kofer. Starica je već sela u invalidska kolica.

„Koliko ti dugujem, dete?“ – upita me hvatajući se za tašnu.

„Ništa“ – odgovorih joj.

„Ali, moraš da zaradiš za život“ – reče mi ona.

„Ima i drugih putnika“ – odgovorih tiho.

Bez razmišljanja sam se nagnuo i zagrlio je. Jako me je stegla.

„Pružio si istinske trenutke sreće jednoj starici“, reče ona, „Zahvalna sam ti!“

Stegao sam joj ruku. Iza mene su se zalupila vrata. To je bio zvuk zatvaranja jednog života.

Nisam imao više putnika u toj smeni. Vozio sam besciljno, izgubljen u mislima. Ostatak dana mi se nije razgovaralo. Šta da je ova starica naletela na ljutog i nervoznog taksistu koji bi nestrpljivo čekao da završi smenu i da ode kući? Šta da sam ja odbio da je vozim dužim putem ili da sam svirnuo samo jednom i otišao?

Kada se vratim unazad, mislim da nikada u životu nisam uradio ništa značajnije.

Mi smo uslovljeni da mislimo da se naši životi vrte oko lepih trenutaka.

Ali, lepih trenutaka često nismo svesni – nekima ovo možda izgleda kao sitnica, ali za mene je bio najlepše uvijen poklon.

E. P. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com

Možda vas zanima:

Zašto bi dete od 4 godine znalo za brendirane patike sa vazdušnim đonom i plakalo jer nema iPhone? „Moja ćerka je danas došla kući sva uplakana. Njene hulahopke su bile malo pocep...
Za žene koje se bore sa rakom – jake ste, božanstvene, od vas treba da se uči kako se voli život Živite potpuno običan, normalan život. Posao, kuća, porodica, muž, deca, dom. Ru...
U svetu u kojem se svi očajnički trude da budu jedinstveni — zašto sve devojke izgledaju isto? „Ma stavi svilene trepavice“, uporna je moja rođaka koja već 3 puta u 3 meseca p...