Živote, samo sam želela da budem dobra majka, zašto mi nisi dozvolio?

Danas je 240. dan, očekujem da tvoje malene noge pomere moj veliki stomak.

Danas smo trebali da ja i ti budemo zajedno, ali je tvoje srce prestalo da kuca još pre nego što sam te upoznala. Da li sam ti toliko rano slomila tvoje maleno srce, da li sam te razočarala pre nego što si me upoznala, zašto si me ostavila samu u suzama i sa tugom koja me ubija?

Ljudi ne veruju da ću ponovo biti ista, ljudi ne smeju da misle, ljudi treba da prestanu da govore jer oni nikad neće saznati kako je biti u mojoj koži. Nikada neće shvatiti bol kada osam meseci nosiš ono što očekuješ da držiš u rukama sa mnogo pažnje i u deliću sekunde, neočekivano, izgubiš ceo svet.

Prestala sam da plačem, nemam više suza, nemam više ni osećanja, živim kao duh koji samo čeka da se pojaviš. Ali se ti nećeš pojaviti. Igla agresivno probija moju kožu, nova doza morfijuma, novi lek koji će pokušati da me smiri kako bih bila ona stara koja se radovala tvom životu. Ali kako da im objasnim da je sve to uzalud.

Ja nikada više neću biti ista, gubitak tebe iz moje utrobe pre nego što sam te upoznala je žig koji ću nositi celog života. To se ne zaboravlja, to ne leči ni vreme ni neizmerna ljubav sve dece nakon tebe, za koju se molim Bogu da budu živa i zdrava i da zajedno sa osmehom mog supruga proslavimo njihov život.

Nemam želju da jedem, nemam snage da se izborim sa ovom depresijom, trebaš mi malo moje, želim da te ljuljam u beloj kolevci koju smo kupili samo za tebe, da ti govorim o zvezdama, o nebu, da ti pevam sve uspavanke za laku noć. Da mazim tvoje malo čelo i da me budi tvoj glas iz dubokog sna nakon napornog dana. Sve bih menjala, sve bih dala, čak i moj život samo da ti živiš.

Оčekujem neku kontrakciju, ali je tamo samo bol praznine. Otrgli su te iz moje utrobe sa objašnjenjem da ako tamo ostaneš, mogle bi da umremo zajedno. Zašto sam im dozvolila?

Tvoje nepostojanje beskompromisno znači i moje nepostojanje. Kako da nađem ljubav i utehu posle ovog groznog ubistva mog nerođenog čeda. O mili Bože, zar sam toliko grešna? Zar sam toliko prokleta da me kazniš ovako da budem potpuno nesrećna.

Dok se prevrćem na jastuku u bolničkom krevetu, neželim nikog pored sebe. Želim da budem sama, zašto niko ne može da razume koliko je velika bol kada ostanete bez svog čeda. Niko ne možedashvati koliko bole te suze i ta praznina u mom stomaku. Sva ta ljubav i to uzbuđenje, sve te priče i sve što sam osećala prema tebi, sve je otišlo onog dana kada si i ti otišla.

Da li ću nekada pronaći život u svojoj smrti dok živim bez tebe, to ne bih mogla da kažem, sada mi je svega previše. Želim da čujem kako plačeš i da mi kažu kako je sa tobom sve u redu, samo da si pored mene...

Оh živote, samo sam želela da budem dobra majka, zašto mi nisi dozvolio?

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

N. B. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com