Nijе ga volela, udala se za njega i sada svake druge nedelje pakuje kofere da se vrati kući

Kako je mogla veza bez ljubavi, kao što je bila njihova, da se završi brakom? Ima li gram pameti kad je donosila takvu odluku?

Ја sam ih upoznala i dan-danas to nosim na duši. Šta mi je trebalo da izigravam „klub slomljenih i usamljenih srca“ i da uzmem ulogu provodadžije, pitam se i dan-danas?

I da, znam da nisam kriva, znam da sam ih ja samo upoznala, a sve ostalo je bio njihov izbor, ali ne mogu a da ne osetim gorčinu kada je vidim kako raščupana i sa tamnim podočnjacima u razvučenim ternerkama ide u prodavnicu. Potom se vraća sa punim kesama krompira, mleka, hleba i čega sve ne.

Potom sretnem i njega kako ide negde, pa mi kao kroz šalu kaže: „Šta ti je trebalo da me upoznaš sa njom? Kako sam je oženio, a da je nisam zaista voleo?“

Viđali su se, a da je on nije voleo, niti je ona osećala nešto lepo prema njemu. Bila je samo zaslepljena, opsednuta njime, odnosno opsednuta mišlju da ima nekog pored sebe, ali to nije bila ljubav.

Bili su zajedno zato što ništa bolje nije bilo na vidiku. I u vezi mu je ona oduzimala svaki vid slobode, koju treba svaki čovek, a on je samo gledao sa strane da naiđe neka bolja opcija. Milion puta su se posvađali i pomirili. Govorili su pogrdno jedan o drugom.

U njima je bilo boli. Nije to bila funkcionalna veza iako je trajala godinama. Kao pakao koji nema kraj. I upravo zato sam bila zaprepašćena kada sam čula vest o njihovoj svadbi.

Drugi su se radovali. Ali, moje srce je znalo da od tog braka neće biti ništa. Kako će bez ljubavi graditi sreću? Kako će bez razumevanja graditi zajednicu? Kako će bez međusobnog poštovanja funkcionisati do kraja života?

I, normalno nisam bila pitana za mišljenje, ugrizla sam se za jezik i odigrala nekoliko kola. Govorila sam sebi da grešim. Ja sam od onih koji previše idealizuju, pa sam pomišljala da je to njihovo možda realno, a da je ono što ja smatram savršenom ljubavlju zapravo samo scena iz bajki.

Mislim da još nije bila raspakovala sve kofere kada su se posvađali toliko žestoko da je ona sakupila svoje stvari i pošla kod svojih. Ostavila ga je da malo ohladi glavu. „Tražiće me“, pomišljala je.

Ali, on je nije tražio, a ona se, sa povijenim repom, taksijem vratila na njegovu adresu.

I eto, zajedno su, ali umesto da uživaju u lepoti prve godine braka, oni „guraju kamen uzbrdo“ i što je najtragičnije, ne zajedničkim snagama.

On kaže da je seljanka. Nije bio ponosan što mu je ona žena. Ona kaže da je klošar. Ne ume da zaradi za život kao drugi muškarci. Uvreda ima previše, da vam ne nabrajam. Ali nisu jedan za drugog. Jasno je.

Kristalno jasno, kao što je bilo i nakon samo jednog meseca veze. Šta im je trebalo da gube godine zajedno, pa još i da se venčaju?

Ne razumem ih, samo vidim koliko su mladi, a koliko su nesrećni. Kao da su im se leđa iskrivila od težine zajedničkog života. Požurili su da se gurnu u pakao koji su sami stvorili.

Zavoleće se, reći će neko. Ne, neće se zavoleti. Nije bilo hemije na početku, niti se rodila zrelaljubav u vezi, tako da im je brak unapred izgubljen rat.

Zašto im je to trebalo? Ko me terao da ih upoznam, pa da sada nosim tovar na duši?

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

S. S. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com