Krajnje je vreme da se pomirim - spavaću kada budem penzionerka

Ujutru kada mi zvoni alarm, dok ga isključujem kroz glavu mi prolazi samo jedna misao: „Jao, kada se vratim kući, tako ću se dobro naspavati. Ima da legnem čim dođem kući!“

Dan se, kao i obično, razvlači kao žvaka, a ja se trudim da ostanem budna, slično kao mačak Tom sa palidrvcima šibice na očnim kapcima. Štipam se za obraze, davim se u ogromnim količinama kafe i ponavljam sebi – Nemoj da zaspiš, ne spava ti se, ne, ženo, ne daj se!

Postajem jedno sa kazaljkama na satu, padam sa svakim njihovim pomeranjem i, iako je ovo možda jedan od najdužih dana u mom životu, i njemu nekako dođe kraj.

Konačno sloboda, krećem kući. Kao što to voli Marfi, neko obavezno želi da se vidimo odmah posle posla, da popijemo kafu ili po jedno pivo, da proćaskamo o životu. Zašto da ne, stisnem zube i kažem sebi – Izdrži, ne budi pekmeza. Mlada si.

Vraćam se kući. Moje netaknuto kraljevstvo sna me dočekuje sa tišinom narušenom zvonjavom telefona. To su samo moji roditelji i baš sada moramo da pričamo o važnim stvarima kao što su politika, računi, svadba trećeg bratanca, šta sam jela, šta ću jesti sutra, da li kiša pada i u mom kraju ili samo u njihovom ili možda u oba...

Budna i sa očima širom otvorenim, nakon što sam prošla 16. krizu spavanja, udobno se smeštam pred TV i gledam sve moguće serije na repertoaru... Kao da ne postoji sutra, sve moguće epizode moraju se odgledati večeras!

Najzad, negde pred ponoć, rešavam da legnem. Spavaću! Spavaću i niko mi ništa ne može. Naspavaću se k'o čovek , naspavaću se za sve pare sveta, zaslužila sam i niko mi neće oduzeti moje pravo na san.

Legnem i zatvorim oči. Dobro, normalno je da ne zaspiš odmah, telo ti je previše umorno, mozak ti još obrađuje informacije, ovo je, ipak, bio dug dan.

Prošlo je samo 20 minuta, zaspaćeš svakako... 40 minuta... Nešto čudno krcka. Odakle dolaze ti šumovi? Strah me je da ustanem i pogledam, tešim se da se pri promeni toplo/hladno parket menja i sam ispušta zvuke. Ili živim sa malim crvima, a oni kampuju u parketu. Dobro, mora da je to.

Ala je svetla noć, mesečina baš sija noćas. Jao, da sam sada na odmoru... Ležala bih na plaži u bilo koje doba noći i zaspala bih na mesečini. Gde da idem na odmor ove godine? Čekaj, i nemam baš para za odmor. Uštedeću. Od čega da uštedim? Definitivno treba da prestanem da kupujem sve te nepotrebne grickalice i čokolade. I da ne idem toliko po kafićima.

Trebalo je i da smršam do sada, gde da idem ovakva na odmor? Umesto da sam na vreme počela sa dijetom, sada mislim o tome... Jednostavno. Jao, spavaj više!

Napolju počinje kiša. Dobro je, na kiši se mnogo lepo spava. Okrećem se na drugu stranu, tako je mračnije, da ne gledam bljesak mesečine. Zaspaću nekako...

Kako sam se iznervirala danas na poslu, jao, svaki dan mi je gori od prethodnog... Da li je moguće da me ta guska tako mnogo iznervirala? Svaki dan sebi govorim - neću da se nerviram, a ipak se nerviram, pa veća sam guska od nje. Dakle, neću da se nerviram više zbog takvih, kraj, tačka.

Da li će padati kiša i sutra ujutru? Ko zna gde mi je kišobran... uopšte mi se ne sviđa, baš je ružan i nikakav. Želim nov kišobran, ogroman, onaj što menja boje kada dođe u dodir sa vodom. Juhuuu... baš su kul takvi kišobrani. Želim i one ribarske čizme za kišu, nikad ih nisam nosila. Sive sa crvenim tufnama, gde li mogu takve da se kupe?

Čekaj, bre, treba da štediš, zar nećeš na odmor, sad ćeš kišobran da kupuješ... Svašta.

Sat pokazuje da je prošlo 2. E, dobro de, eheee, do 7 ujutru ima vremena i vremena. 5 sati sna, koji je to luksuz. Neko ne spava ni toliko. Oni što su na granici ne spavaju, dežurni u bolnici ne spavaju... malo mi zuji uvo danas, od ćega li to može da bude? Od nenaspavanosti ili je infekcija? Nisam do sada bila na pregledu ušiju, to je jedna od stvari za koje se ceo život molim da me ne zaboli, kao zub ili slepo crevo. Ali sam videla kako čiste uši vodom, bljak, ima jedna posuda i u nju izlaze sve prljavštine iz uveta...

Đubre da bacim ujutru, ne zaboravi, ej, usmrdeće ti se celi stan. Ko zna ima li nečeg ubuđalog u frižideru, ona plastična činija sa maminom tortom stoji tamo već nedelju dana. Ej, mama, zašto sam je tako brzo otkačila preko telefona? Kakav idiot, izvini mama, sutra ću ti se javiti da popravimo razgovor...

Tik-tak... nešto pre 5, još malo će i da svane. Mislim da me hvata dremka. Zaspaću, konačno, zaspaću.

Šta da obučem sutra za posao? Ko zna da li mi je zelena košulja ispeglana. Ustaću da vidim. Nije. Bolje sada da je sredim, nego da ujutru oduzimam sebi od sna, pa nisam budala. Ispeglaću je na brzaka. Gotovo, super. Spremna sam.

Ovaj plakar definitivno treba da se sredi. Zašto bre nisi od onih ljudi koji redovno zamenjuju letnju i zimsku garderobu, pa vakumiraju stvari u one kese, tebi je sve zbrda-zdola. Posle se čudiš što nemaš šta da obučeš.

Zašto nisam odgledala poslednju epizodu Girls? Pa dobro, najbolje za kraj, čuvam je za sutra. Ma kako da ne, hoću da znam šta će se desiti, i tako ima samo još jedna sezona.

Alarm zvoni. Štrecam se od pomisli da je novo jutro.

Pa dobro. Spavaću kada budem penzionerka.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com