Priče iz hotela - treći deo

Subota. Hotel je danas bio vikendaški raspoložen. Bilo je tu nekoliko parova koji su ovde došli da se „rekreiraju“ umesto da idu na Avalu, dve porodice sa decom i tri samca. Tipičan vikend. Devojke i ja smo se posvetile čišćenju recepcije. I baš kada smo se unele u posao slušajući ex-Yu hitove, zazvonio je telefon.

„Hotel „Promaja“, izvolite“, reče Klara.

Posle dva-tri minuta, njihov razgovor se završio. Pitala sam ko je to bio. A, ona mi je odgovorila da je na telefonu bila Lola i da će doći za jedan sat. Lola je eskort dama koja uvek dovodi likove iz javnog života ili moćne osobe. Ali, godine je već gaze. Nije to više ista Lola koju sam poznavala, na početku je bila kao bombona. Zgodna, fina, ali i nemilosrdna kada je u pitanju bio njen biznis. Žene su je se plašile, pa su izbegavale da dolaze ovde. Sada, posle mnogo godina, ostala je samo vatreno crvena kovrdžava kosa i, naravno, mnogo iskustva iza nje.

Bile smo na pola posla kada je ona došla. Obučena u trenerku sa zavezanom kosom i nekakvom maramom u njoj, ali našminkana. Reče mi da će prvo ona ući, a da će on stići posle. Klimnuh glavom. Platila mi je i ja joj dadoh ključ. Ona nikada ne ostavlja ličnu kartu jer joj brat radi u inspekciji, pa ju je strah da je ne otkrije. Ulogu eskort dame savršeno pokriva radnim mestom u školi, gde je učiteljica dece do 4. razreda.

Već smo zaboravile na Lolinog voljenog, tako smo se šalile misleći na Lolinu mušteriju, kada je on došao na recepciju. Sređen, očešljan, namirisan, u crnom odelu sa crvenom kravatom. Prosto nisam mogla da verujem svojim očima da je spao na to da se „spanđa“ sa nekim kao što je Lola.

„Izvolite, gospodine. Kako možemo da vam pomognemo“, pitala je Klara.

„Lola bi trebalo da je ovde“, odgovori on.

„A, vi ste?“, ponovo upita Klara.

„Robert Durakov. Imamo dogovoreno. Treba li vam lična karta?“

„Naravno, gospodine.“

„Izvolite“, dade je i odjuri pravo kod Lole.

Klara je rešila da „pročačka“ mušteriju i otkri da je direktor neke firme izvan Beograda. Sad shvatih zašto je bio toliko skockan, pa je l' direktor ili nije.

Nastavismo sa poslom. Popile smo kafu, brisale smo prašinu, kad na kraju izađe samo on. Netipično za Lolu, ona je uvek odlazila pre mušterije. Pomislih da se tušira, pa smo rešile da pričekamo još malo.

Prođe pola sata i ja poslah Veroniku da vidi u čemu je stvar. Ali, ubrzo se vratila. Bila je u panici, ali i u iskušenju da pukne od smeha. Reče mi da hitno moramo da se popnemo do njene sobe.

Kada smo ušle, dočeka me pravi šok. Lola je ležala vezana lisicama za krevet, polugola sa šlagom oko bradavica. Sreća pa je barem dole imala gaće.

„Dobro, Lola. Šta je ovo, dođavola?“, uzviknula sam.

„Želeli smo da se malo poigramo, ali se ispostavilo da je zaboravio ključ od lisica. Izgleda da je otišao da ih uzme...“

„Bože, Lola... Ti stvarno nisi normalna... Misliš da će da se vrati... Šta sad da radimo... A, bogami, i šlag ti super stoji“, nasmejah se na kraju.

„Vilma, nemoj da se smeješ. Ovo je ozbiljno... Priliči li takvom direktoru da me ovako ostavi... Vidi me... Aaah... Loloooo“, nervozno je cimala rukama.

„Čekaj me tu, mislim, naravno... Gde ćeš da odeš... Idem da uzmem vodu i sapun... Da probamo da nekako izvučemo lisice. Pokriću te peškirom da nam obema ne bi bilo neprijatno...“

Vratila sam se u sobu i jedva smo nekako uspele da skinemo lisice sa ruku. Samo sam se pitala odakle mu... Prave policijske lisice, verovatno poznaje nekoga ko radi u policiji... Ali, ipak... Setih se jednog slučaja kada je jedan policajac zaboravio lisice, pa je dojurio da ih uzme nazad... Ko zna...

Dan je prošao više nego haotično što se tiče naše Lole. Mogu samo da zamislim šta radi u sobi dok zabavlja mušterije... Ah, Lola...

*Svi događaji i likovi u priči o ovom čudnom hotelu su izmišljeni, ako se bilo ko pronađe u njima – to je čista slučajnost.

Prethodni deo priče pročitajte ovde.

©CRNOBELO.rs Zabranjeno preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

Autor : Marija Prličkova | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com