Priče iz hotela - drugi deo

Danas je u hotelu bila prava ludnica. Bio je toliki haos da se nije znalo ni ko pije, ni ko plaća. Gomila ljudi, došli su i otišli u roku od pola sata. Ključevi su leteli na sve strane, što oni koje su predali gosti, što oni od očišćenih soba...

„Boli me glava, Klaro“ – obratih se jednoj od zaposlenih.

„Želite li lek, gospođo?“, upita me ona.

„Ne, otići ću da malo prilegnem, molim te da dođeš na moje mesto“, rekoh joj i krenuh ka jednoj od soba za goste. Ka sobi koju koriste svi zaposleni, kao i ja – gazdarica.

„Ali, danas...“, zamuca ona.

„Znam, Klaro... Jasna mi je situacija, ali sigurno ne želiš da vam ovde umrem.“

„U pravu ste... Dobro, idite.“

Otišla sam u sobu za goste. Sve što sam želela bilo je da malo predahnem, odmorim glavu i protegnem noge.

„Da li ste budni?“, neko poče da kuca na vrata.

Sanjivo sam otvorila oči i čula kako se intenzitet pojačava... Tada sam shvatila kako je kad ti neko kuca i to baš kad si zaspao, a mogu da zamislim kako je dosadno kucanje na vrata dok radiš one stvari... Pa se prisetih koliko sam bila „loša“... Polako, tromim koracima dođoh do vrata i otvorih ih.

„Izvinite što vas uznemiravam... Ali, desilo se nešto. Morate da dođete.“

„Ah, šta je bilo, Veronika? Gde je Klara? Njoj sam rekla da preuzme moje obaveze...“, rekoh trljajući oči. Osećala sam se kao da sam spavala čitavu večnost.

„Klara je na recepciji, ali...“

„Ali šta, Veronika?“

„Ne može da se izbori sa gospodinom Balevskim... On kaže da je redovan gost i da moramo da ga pustimo bez dokumenata i lične karte.“

„Ah, taj Balevski, svaki put ista pesma. Dokle će tako? Hajde, dolazim za dva minuta.“

Sredila sam razbarušenu kosu, popila lek za glavu i krenuh ka recepciji.

„Dobar dan, Balevski. U čemu je problem?“

„Oh, Vilma, kakvo iznenađenje. Znaš da sam redovan gost i ovoga puta te molim da prođem tek tako“.

„Za tvoje tek tako prolaske postoje zakon i red. Balevski, ne mogu svaki put da te vadim iz tvojih gluposti.“

„Gluposti? Moje afere nazivaš glupostima? Znaš da sam ti rekao da je Elizabeta u redu sa tim...“

„U redu je? Zašto je onda pokušavala da se predstavi kao Jelena iz SUP-a i to nekoliko puta? Zašto dolazi da se raspituje i da traži da joj pokažemo spisak gostiju? Molim te...“

„Dolazila je? Jao... Čekaj malo...“

Izašao je napolje i popričao sa svojom novom izabranicom, desetom ove godine... A tek je maj... Balevski je jedan od onih „frajera“ koji gube glavu i čiji frajerluk pada u vodu kada saznaju da su otkriveni... A, možda mu je i neka od bivših smestila i to dobro... „Eh, Balevski, Balevski“, pomislih.

Uđe ona, našminkana u stilu ’90-tih, onih ’90-tih na Balkanu, ne onih „svetskih ’90-tih“. Ubijala je jeftinim parfemom i kič odećom. Nekoliko puta sam morala da se počešem po nosu, onako da uzmem malo kiseonika.

„Da te nije neko naljutio, a?“, obrati mi se Balevski, misleći na moje češanje nosa.

„Ma neee... Danas više niko ne može da me naljuti“, odgovorih.

„Dragi, daj da idemo više... Muž me čeka, moram da idem...“, konačno progovori i dama.

„Ali, Dobrila, zar mu nisi rekla da si na službenom putu? Otkud sad to?“, upita Balevski.

„Ma da, to sam mu rekla... Ali, umrla mu je tetka iz Pančeva... Pa sad treba da idemo na sahranu.“, reče ona.

„Vilma, vidiš da je žena ožalošćena, treba malo da je utešim... Ne budi dete, hajde....“

„Ako ti ne daš ličnu kartu, moraće tvoja pratilja“, odgovorih.

„Ali kako, zlato... Pa, ja ne mogu... Doći će mi muž...“, poče ona da odugovlači.

„Vi znate. Klaro, idem da skuvam kafu.“, okrenuh im leđa i krenuh ka hotelskoj kafeteriji.

„Dobro, dobro... Daću ja“, Dobrila užurbano izvadi svoju ličnu kartu.

Platili su i otišli u svoju sobu. Pogledah ličnu kartu i bi mi čudno.

„Klaro, zar on ne reče da se ona zove Dobrila?“

„Da, Dobrila...“

„E pa, Balevski se gadno zafrknuo...“

„Zašto?“

„Zato što će mu ova Vesna Biberović dobro zabiberiti čorbu. Eh, Balevski... Tako ti i treba!“

„Kako to mislite?“

„Ne znam šta je u pitanju, ali mi ne miriše na dobro... Zašto bi ga lagala kako se zove ako nema nikakve koristi od toga? Možda „radi za njih“... Šta je da je, Elizabeta će biti zaista ožalošćena... Samo da ga uhvati sa ovom „pevaljkom“ na delu. Oh, prošla me je glava... Sipala sam viski, ali sam popila lek... Hajde, Klaro... Da nazdravimo čajem ili kafom...“

„Hajde ...“

Balevski je odjurio za pola sata, kao i svi ostali koji su danas dolazili. Ne kažu džabe da na kraju sam sebi smestiš tamo gde ne treba. Verujem da ćemo uskoro saznati ko je Vesna... 

*Svi događaji i likovi u pričama o ovom čudnom hotelu su izmišljeni, ako se bilo ko pronađe u njima – to je čista slučajnost.

Pročitajte i prvi deo - ovde

©CRNOBELO.rs Zabranjeno preuzimanje i kopiranje. Krađa autorskih tekstova kažnjiva je zakonom.

Autor: Marija Prličkova | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com