Svima želim nesrećan brak kao onaj što imaju Melanija i Donald Tramp

U toku ove dve godine otkako je Tramp postao predsednik, nije bilo dana da mediji nisu pisali o njemu. Kakav je on političar nije stvar koju želim da komentarišem ovde. To što me najviše nervira jesu svi ti natpisi istiniti i neistiniti - kako se Donald i Melanija ne vole, kako spavaju u odvojenim sobama, kako je on ne štiti kišobranom kada su na kiši ili kako se ne drže za ruke.

Eto, ljudi su zaključili po slikama i po tome što neko vreme nije bila prisutna, da su oni jadni u nesrećnom braku, pa čak i u krizi.

Dobro onda, ako se sudi po onome što se naizgled vidi, onda sam ja srpska Melanija, samo što moj muž nije toliko bogat kao Tramp.

U stvari, on se i šali da je Tramp, ali onaj iz crtaća Lady and the Trump. Ono što želim da kažem je da nije svaka ljubav komforna za eksponiranje. Dajte da jednom prestanemo da kritikujemo nečiji brak samo zato što u našim očima ne izgleda savršeno. A šta je u stvari savršen brak?

To je kao da upoređujem svog muža sa svim muškarcima na svetu. Mogu da poredim boju očiju, nos, visinu, težinu. Kako da merim lepotu?

A brak? Po čemu da merim brak? Po broju svađa, seksualnih aktivnosti i spremljenih obroka? Ili po albumima na Fejsbuku? Nije svakom čoveku prijatno da javno pokazuje emocije. Kada smo izvan kuće, najveći gest koji mogu dobiti je nošenje kese iz prodavnice, dok ja vučem torbu sa 5 kilograma pomorandži, ne zato što želim da pokažem rodnu ravnopravnost (on zna koliko sam sposobna), već zato što ne želim da je na njemu ceo teret.

Mi nemamo slike na Fejsbuku zato što ni nemamo Fejsbuk, a nemamo ni mnogo slika u svih ovih 12 godina. Kada odlazimo u prirodu telefone ostavljamo kod kuće (iako posao nalaže stalnu komunikaciju).

Probali smo jednom, ali vožnja biciklima završila je sa mnom u provaliji sa dva prilično nova telefona, pa eto, nismo ovekovečili fotografijama svaki boravak na plaži, skijanju, planinarenju ili bilo gde drugde.

Meni nije važno da me drži za ruku dok šetamo, ali mi je i te kako važno da me drži u naručju kada plačem kao dete jer mi duša vrišti. Ja ne želim da me stalno ljubi dok smo napolju, želim da mi svoju ljubav pokazuje u krevetu.

I dok me osuđuju jer moj muž nije došao sa mnom na neki društven događaj, ja znam da mi onaj ko se raduje mom prisustvu neće zameriti njegovo odsustvo. Dok ima onih koji misle da sam se udala za njegov novac, malo njih zna da je, kada sam ga upoznala, imao samo ideju, ali ne i biznis.

Samo zbog činjenice da se nismo eksponirali u prvim godinama veze, ne znači da nisam bila pored njega kada nije imao ništa.

Malo njih zna da je moja majka trčala da nam plati račun za struju. I kada čujem onaj komentar, kao da me pogodi strela: „Ma, drugo ste vi, tvoj muž ima biznis već godinama.“ Draga moja, nema ga moj muž! Mi ga imamo! Ja sam dala otkaz na svom „visoko plaćenom radnom mestu“ kako bih mu pomogla da započne biznis. Ja sam ta koja je kucala od vrata do vrata, na jeziku koji sam jedva znala, tražeći firme za klijente, zato što je on imao znanje, ali ne i umeće.

To što se ne žalim koliko mi je teško ne znači da manje radim, samo više uživam u onome što radim. I dok me jedni osuđuju zbog novca, drugi misle da sam se udala zbog vize. Da, tačno, živeli smo u Nemačkoj. Ali niko ne zna da smo baš zbog te vize i njegovog odlaska mi stavili tačku na našu vezu.

Baš tada sam imala najveću porodičnu tragediju, a on mi je predložio da odem sa njim. Izabrala sam porodicu! Bila sam mlada i nisam mogla da donesem takvu odluku ostavljajući daleko one koji mi život znače.

11 meseci mi je pisao na mejl kad god je mogao, da pročitam kada želim i da mi ne dosađuje. Pisao mi je o novom životu, selidbama, cimerima, kolegama, sendvičima i sladoledu, o gubitku posla... Nije dobio nijedan odgovor, niti je postavio pitanje.

Kada sam u poslednjem pismu videla koliko mu je teško, nisam mogla da izdržim, pisala sam mu da sam dala otkaz i da sam od poslednje plate kupila kartu da dođem da ga vidim. Ja ga nisam sprečavala da ode tamo gde želi, on me nije naterao da dođem tamo gde smatram da ne pripadam. Nisam mu obećala da ću ga čekati, niti sam mu tražila da mi se zakune u vernost.

Ostalo je istorija.

Ne izlazimo u parovima, veliki deo dana smo zajedno, kada izlazim želim da sa drugaricama prepričavam zadnju epizodu Outlendera ili da on uživa sa svojim društvom.

Nikada ga ne pitam gde je i sa kime je... a i zašto bih? A ako me prevari? A ako ga kontrolišem, onda neće? Znam da ja njega neću prevariti, za njega ne mogu da garantujem. Bila sam na svakoj strani priče - i prevarena, i ona koja je varala, a bila sam i ona sa kojom je neko varao.

Želite da znate šta je najbolnije? Kada varate sami sebe, sopstvenu ličnost - to je najteže. Pa, ako on tako reši, neću tražiti problem u sebi.

Nemam potrebu da se oblačim „colour coded“ za svadbe, kako bi mogli da prepoznaju mog partnera, moje srce zna čija sam. Mi nemamo zajednički hobi, on trči, ja vežbam kod kuće. a ponekad ne radim ništa.

Ja volim da crtam, on voli da čita knjige. Ja volim bioskop, on voli da igra igrice na kompjuteru. Mi jedno drugom ne postavljamo po zidovima pesme i poruke, imamo svoje glupave izmišljene pesme kojima se smejemo do suza kada ih neko izvodi. Ponekad pustimo neki film, ali to može da traje samo 15 minuta jer jedno od nas zaspi, a možemo i satima da razgovaramo o svemu i svačemu kao dva prijatelja koja se nisu videla mesecima; od marksizma, psihologije, kapitalizma, pa sve do radničke i migrantske krize u Nemačkoj, pa nazad do uspomena iz detinjstva.

Ja ponekad odlazim na spavanje u 2 posle ponoći, a on ustaje u 6 ujutru. I da, često jedno od nas spava u gostinjskoj sobi.

Nije mi cilj da pričam kakav je moj brak! Mi smo samo dva čoveka. Koliko vas je našlo neku sličnost, a to ipak nije vaš brak?

Moj brak je moj! Moj je i kada se svađamo i kada sate provedemo zatvoreni u različitim sobama. Moj je i kada mi dođe da eksplodiram kada smo na šalterima, a on me gura da govori umesto mene. Moj je i kada on dođe iscrpljen i vidno izrevoltiran sa nekog događaja, a ja uspem da ga nasmejem.

I sve to bez ijedne slike, bez ijednog jedinog trenutka podeljenog sa širom otvorenim očima javnosti. Ne nosimo ni burme, jednostavno, to je u tom trenutku  izgledalo kao bacanje para kada se 500 evra preračuna u kiriju za jedan mesec.

U stvari, moj muž nikada nije ni kleknuo da me zaprosi jer je znao da ne želim muškarca koji kleči preda mnom, ni smanjuje svoju veličinu da bi se spustio na moj nivo (a nikada mu ništa nisam rekla). Samo me je pitao da li želim da napravimo zajednički korak napred.

I tako eto, korak po korak, zajedno smo 12 godina. Nije brak tri skoka - upoznaš se, venčaš se i umreš zajedno. Između toga postoji mnogo stvari da se pokaže i prebrodi. Nismo jedno drugom obećali da će sve zauvek ostati isto, već da ćemo se menjati i podržavati jedno drugo, šta god da se desi.

On je znao da sam njegova žena onda kada sam ostavila sve i otišla da ga vidim samo zato jer mu nije išlo baš najbolje, da ga bodrim da ne odustane od svog sna.

I sve tako dok traje, a do kada će trajati zavisi od nas, ko zna, možda jednoga dana svega ovoga više neće biti. Do tada, ja ću nastaviti da se borim da ostanem u ovom nesrećnom i hladnom braku bez ljubavi i pažnje, zbog para i koristi. Kao što je brak „Trampovaca“. Ne osuđujem nijednu nežnost u javnosti, naprotiv, ja slavim ljubav i drago mi je kada je vidim. Molim samo da prestanemo da sudimo o tuđim životima. Koliko god da smo jaki, to ipak boli.

Dolazi do naših ušiju i samo nas udaljava od ljudi koji su nam nekada bili bliski, a sada ne žele da razumeju da ne pratimo društvene norme.

Ne pravite slike i ideale! Ne ulazite sa očekivanjima. Brak je vaš i čuvajte ga na svaki mogući način kako zajedno umete.

A da, još uvek nemamo decu, eto ne znam, još uvek nisu došla na red. Oboje želimo da se ostvarimo u toj ulozi, ali ne sada. Koliko vas misli da ću se kajati jednog dana? Možda će biti naše dete, možda ne.

Tamo gde ne može priroda, može medicina, tamo gde ona ne uspe, Bog daruje, tamo gde Bog uplete prste postoje sudbine i deca kojima treba dom.

Pa, ko zna, možda od dvoje „nesrećnih“ roditelja ispadne jedno ili više srećne dece? Kažem sebi, ako mogu da volim jedno ljudsko biće kao supruga, koje nije moja krv, zašto ne bih i drugo? Ko zna, ostaje da vidimo.

A po jutru se dan poznaje. Shvatila sam kakav će biti moj brak jednog jutra dok sam bila mamurna jer sam popila koju čašicu više prethodne večeri. Pozdravila sam ga u kuhinji i videla da se još uvek nije oporavio od kašlja. Obula sam patike i otišla po supu i limun, dok je on mislio da sam u kupatilu u prizemlju, pa mi je skuvao kafu.

Autor: Nesrećnica | CRNOBELO.rs