Vi što glasno govorite „jao, direktorka, kako ste danas lepi“ - Jeste li unapređeni, jeste li uspeli?

„Jao, direktorka, što ste danas lepi! Pa kako vam stoji žuto, kao neka lala ste. Što imate parfem, predivno miriše! Znači, najlepšu i najpametniju direktorku imamo!“

Bre, da možete da se uvučete pretpostavljenima tamo gde sunce ne greje, sigurno biste to i uradili. Od kojeg materijala ste napravljeni, još ne mogu da se odlučim da li da vam aplaudiram ili da vas potapšem po ramenu.

Svuda li vas ima?, samo to želim da znam. Svuda, apsolutno svuda ima nekoga od onih licemera koji su u stanju i cipele da ližu nekome samo kako bi bili primećeni, da dobiju mrvicu pažnje ili unapređenje.

Posle 3 dana direktorku zameni druga. Isti lik: „Auuu, pa ti ne znaš koliko je bila prosta prethodna direktorka. Živa nesposobna. Jadna ružna, neugledna, bre, nikakva. E novu da vidiš zato kakva je, prava gospođa“.

I tako točak ponovo počinje da se vrti iz početka. Ponavlja se ista priča. Sada je ova direktorka najbolja, najpametnija, najlepša, sve dok ne bude smenjena. Onda će postati veštica, a njena naslednica će biti nova krunisana kraljica pred kojom očigledno treba da padamo u nesvest kada prolazi.

To je karakter, ne menja se, odabrali ste takav način života i mislite da ćete tako bolje uspeti, da ćete profitirati. Ali, kada se isprečite na nečijem tuđem putu do uspeha, kada sabotirate one koji su vredno i posvećeno radili i kada se služite prljavim nečasnim igrama i podmećete im nogu kako biste se vi popeli stepenik više,  u mojim očima više niste ljudi.

Vi, dupelisci, vi ste najgora sorta ljudi. Bez skrupula, bez trunke stida i integriteta. Kako ujutru možete da se pogledate u ogledalo?

Vi ste takvi isti još od osnovne – ja ću da vam nosim dnevnik, nastavnice, ja ću da vam kupim sendvič, prelepi ste, vi ste mi omiljeni!

Nastavljate i na fakultetu sa istim forama, koristite ih da se lakše i bezbolnije provučete kroz lavirint i da prvi uzmete diplomu. Ne, nismo iznenađeni, bićemo istinski iznenađeni kada uspe neko ko ne deli komplimente niti jednom nadređenom i koga cene isključivo zbog talenta i posvećenosti poslu.

Jedna sorta uvlakača radi to sa ciljem da uspe u poslu. Ne bira sredstva, upotrebiće svakakve laskave reči i komplimente. Što je zaista žalosno.

Druga sorta radi to jer se plaši pretpostavljenih. Plaši se za svoja prava i nikada neće dići glas. Potvrđuje klimanjem glave, lomi prste, ćuti i samo potvrđuje: Da, šefe, Tako je, šefe. Što je strašno.

Svi patimo i zbog jednih i zbog drugih. Ima ih u prevelikom broju, kao da je neka najezda, zarazni su kao kuga.

Ali, znate li šta me čudi i plaši istovremeno? Što takve neko ohrabruje i podstiče na takvo ponašanje. Mora da postoji neko kome se dopadaju ovakvi ljudi. Zato se ovako množe, zato ih je svuda.

Gde ste vi? Vi ljudi, kojima se dan popravi ako vam neko ispod vas po hijerarhijskoj skali kaže da ste lepi, pametni i najlepše doterani? Zar vas to hrani, zar smo dotle došli da ne možete da prepoznate pravu od lažne emocije, ili još gore – da je prepoznajete, ali je ipak prihvatate kao istinu?

Stanite čvrsto ne zemlju, bre ljudi, zauzmite stav. Nemojte se prodavati za jeftine komplimente. Vi pak drugačije i ne dajete, sa strane delujete smešno i patetično.

Mislite da ste mnogo uspeli u životu, jadne duše. Mi normalni se stidimo umesto vas.

Što se tiče direktorke „lale“, sada je u drugoj firmi. Ništa se nije promenilo, i tamo je svakoga dana obasipaju komplimentima zbog njene vanserijske jedinstvenosti.

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: clker.com