Pismo devojci sa kojom sam proputovao svet: „Bez tvog truda nikada ne bismo poleteli“

2015. godine moja devojka Ešli i ja smo rešili da damo otkaz poslovima „od 9 do 17“, kupili smo karte u jednom pravcu od naše kuće u Denveru do Njujorka i od Njujorka do Pariza.

Sledećih 114 dana smo proveli šetajući kroz 15 zemalja i 38 gradova.

Pre nego što smo pošli, bili smo u ljubavi oko 3 godine i znali smo da upadnemo u rutinu. Ručali smo gledajući televiziju, žaleći se jedan drugom na sledeći radni dan. Pa smo rešili da rizikujemo našu budućnost zarad srećnije sadašnjosti. To je bila najbolja odluka u životu.

U nastavku vam u celosti prenosimo pismo koje je momak napisao devojci nakon povratka:

„Draga moja Eš,

Bez tvog truda nikada ne bismo poleteli.

Oduvek si sanjala da proputuješ svet. Kada smo počeli da se viđamo to je bila jedina tema o kojoj si govorila. Govorila si mi kako ne možeš da dočekaš trenutak da pobegneš iz ovog malog grada, kako nestrpljivo čekaš da okusiš život na drugačiji način.

Kada smo diplomirali, želela si da proslavimo zajedničkim putovanjem. Rekao sam ti da treba da počnemo karijere i da su ovo naše prve godine kada teba da se dokažemo. Rekao sam ti da nemamo vremena niti novca za putovanje svetom i zamolio sam te da sačekamo još malo. Poslušala si me.

Bili smo saglasni da treba da se preselimo u Denver i da započnemo ozbiljne karijere. Ti si punila mlade glavice ljubavlju i slovima radeći kao vaspitačica u vrtiću, a ja sam se trudio da finansijski opismenim decu.

Svake godine u ponoć, nazdravljajući jeftinim šampanjcem uz nežan poljubac iza novogodišnje buke, bi me pitala da li ću proputovati svet sa tobom. Pitala bi me da li ću te povesti u romantične kutke Praga i na intimna ostrvaTajlanda.

Pitala bi me da li ću sa tobom provoditi noći u Italiji i duge letnje dane ispod slamenih suncobrana na grčkim ostrvima. Svake godine bi me to pitala i svake godine sam ti davao dobar razlog zašto bi trebalo da sačekamo. Govorio sam ti da treba napornije da radimo i da nam je potrebno iskustvo. Ti bi strpljivo poslušala.

Nakon godinu dana, ponuđen mi je novi posao, posao snova.

Kada sam došao kući sa tom novošću, ostala si bez daha. Primetio sam da si slomljena. Oči su ti sijale dok si se smejala i čestitala mi i priznala da se naporni trud isplatio.

„Sada možemo imati odmore iz snova“ ubedio sam te. Ali, oboje smo znali da nam ono o čemu smo godinama govorili i o čemu si sanjala ceo život, polako klizi iz ruku.

Izdržao sam nekoliko nedelja na novom poslu i mrzeo sam ga. Nije bio kao što sam ga zamišljao i kući sam se vraćao izgubljen. Naporno sam radio godinama da bih stigao do ove tačke, ali je ispalo da to nije ono što sam želeo da radim u životu.

Smestila si me na kauč, pogledala u oči i rekla da imaš odličnu ideju.

Bio sam uplašen od pomisli da napustim komfor našeg života u Denveru, ali buđenje uz tvoj osmeh svakog jutra, želja da istražujem, su me naterali da mislim kako će sve biti u redu. Bilo je teško da pronađem lepotu u našem putovanju tokom neprospavanih noći u vrelini Toskane i tokom iscrpljujućih putovanja kroz džungle Tajlanda, ali dok smo se suočavali sa ovim turbulencijama zajedno, zaljubili smo se mnogo dublje.

Kada smo se vratili kući, plašio sam se da neću završiti knjigu posvećenu našim putovanjima, plašio sam se da neću naći izdavačku kuću, ali si me ti naterala da nastavim da pišem.

Eš, ti si vetar toliko potreban mom jedru i mastilo mog penkala. Bez obzira gde da krenem i šta da radim, jedina stvar u koju želim da budem siguran je da ćeš ti biti pored mene.

Svaka stena sa koje ću skočiti, svaka nesreća, svako jutro nakon neprospavane noći zbog trovanja hranom, svaki zalazak sunca na Mediteranu, želim da budeš pored mene.

Ne želim nikada da prestanem da istražujem sa tobom, Eš.

Hoćeš li se udati za mene?“

M. D. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com