Godinu dana u ulozi majke - nemam vremena, kosa mi je nesređena, ali ja sam srećnija i jača neko ikada

Otišla sam spremna da donesem na svet ovo malo biće koje je svakodnevno raslo u meni. Mesecima unazad sam se edukovala, raspitivala, sakupljala mišljenja i iskustva. Mislila sam da sam spremna za sve psiho-fizičke promene i za sve izazove, ali su izazovi ispali neočekivani.

Kada sam prešla prag sale za porođaje zaboravila sam na sve tehnike disanja, sve mantre koje je trebalo da ponavljam, na sve što sam mislila da je isplanirano kako bi dolazak na svet moje bebe bio savršen!

To nisam bila ja, nisam bila spremna i jaka (kao što sam tada mislila) već blokirana, nisam znala šta da radim sa sobom, šta sa arogantnim lekarima, šta sa svima tamo prisutnima, šta sa svojim detetom koje samo što nije otvorilo svoje oči. Samo sam molila boga da sve prođe kako treba.

Sada, posle godinu dana – nikada nisam bila jača! Majčinstvo, koliko god to zvuči kao kliše, nije neka posebna radost, moć, ljubav. Majčinstvo je sve ovo u superlativu, sve ovo u neograničenim količinama, sve što ne možete da zamislite, već samo da osetite.

Posle 365 dana tokom kojih se niti jednom nisam razdvojila od svoje bebe na duže od tri sata, znam da na ovaj dan treba da se slavi ovo osećanje, osećanje moći i sreće rođene iz ljubavi. Zato što se nikada nisam osećala srećnije, moćnije i jače.

Više me ne plaše mrak, naporne kućne obaveze, bol u rani, leđima niti bilo kakva telesna bol, ne plaši me poseta ginekologu, ne plaši me bebin plač, niti nekakvi virusi i bakterije.

 Više nemam strah da se suprotstavim poslodavcima koji žele da mi skrate deo skupocenog vremena koje želim da provedem sa svojim detetom, više se ne stidim da tražim svoja prava, da tražim pravdu u ovom surovom društvu jer smatram da je to najmanje što mogu da kao primer prenesem svom detetu.

Naučila sam da su ljudi tu da podele nepotrebne komentare, da daju savet koji niko ne traži od njih, naučila sam da doktori nisu uvek u pravu i da i institucije mogu da omanu, zato sam rešila da slušam samo svoj instinkt.

Shvatila sam da moje dete ne treba da bude moj privezak, jednostavno treba da se nauči nezavisnosti, a da ja uvek budem tu za njega.

Shvatila sam da sam najlepša u trenerci i sa zavezanom kosom, sa kratkim nenalakiranim noktima, a da minđuše treba da budu čvrsto zatvorene jer ih moje maleno vuče dok me grli. A da se i jednodelni kupaći kostim savršeno uklapa na plaži.

Divno se osećam kada po dnevnoj sobi preskačem igračke i kada kupujem baterije za njih. Uporna sam u borbi protiv tvrdokornih fleka od kašica, a sada se prilagođavam neredu dok moj sin uči da sam grize komade.

Sa zadovoljstvom popunjavam radosnicu i već drugi album sa uspomenama. U telefonu nemam više slobodne memorije, ali ne želim da izbrišem nijednu sliku mog malenog, iako u istoj pozi ima 5 fotografija, ali se na jednoj smeje, na drugoj je ozbiljan, a na trećoj liči na mene.

Čuvam prvi bodi, novogodišnjeg ljigavca, smešne čarapice sa prugama, njegovu prvu gumu za plivanje... Mali čovek koji me je učinio pravom ženom. Kompletnom u svakom smislu.

Iako nemam uvek vremena ni snage da završim sve što želim, volim ovu nesavršenu svakodnevnicu zato što znam da je to život. A u ovom trenutku mislim da je život lep zato što je sve ovo što radim i osećam za malo biće isto radila i osećala moja majka za mene. Hvala ti, mama!

Prošla je jedna godina. Krv, kosti i majčino mleko. Hrabro idemo napred svi zajedno. Mama, tebi ne mogu da se odužim, a tebe maleno moje volim i to je ta sila koja me gura napred u brizi za tebe.

Ne moraš uvek biti čist i obučen po najnovijoj modi, ne moraš biti naj naj, samo želim da si srećan.

365 dana svake godine blagosloven!

S. S. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com