Kakav poklon za rođendan, sine, pa mama ti je napravila tortu

Ono što posebno obeležava današnje društvo, pored neospornog razvoja tehnologije, jeste naš nezasit konzumeristički apetit. Naime, volimo da kupujemo do besvesti.

kakav-poklon-za-rodendan-sine-pa-mama-ti-je-napravila-tortu.jpg

Volimo da se oblačimo, kitimo, volimo da trpamo stvari u kese i da tako naparfemisani šetamo u gužvi među ljudima, kao da nas kupovanje čini boljim, pametnijim, zadovoljnijim ili većim ljudima.

Nedavno sam pročitala nešto istovremeno smešno i tužno, ali tako istinito: Ne mogu da se odlučim da li da pojedem ili da kupim osećanja danas.

Svi do jednog mislimo da nas kupovanje stvari usrećuje, što donekle može biti tačno, barem u prvom trenutku. Taj osećaj punih kesa, trenutak kada kidate etikete sa nove odeće, isprobavate novu šminku, prskate novi parfem na zglobove.

A zatim, posle kratkog vremena, kao što maloj deci dosade igračke, tako i nama postaje svejedno. Ne može jedan komad odeće da te raduje na duge staze ako je razlog tvoje nesreće na sasvim drugom mestu.

Posebno preterujemo u kupovanju stvari drugima. Lepo je kupovati i poklanjati, ali mi kao da preterujemo. Postalo je kao jedan vid takmičenja, šta si ti kupio? A ja? Aaaa, moje je malo skuplje, ali kvalitetnije.

Odmeravamo snage preko kupovine. Kupujemo nečiju naklonost i ljubav preko poklona. Malom mi je rođendan, dvoumim se između tableta i auta na akumulator. A koliko puni? Pa 6.

Znate li šta smo mi dobijali od roditelja za rođendan? Tortu. I to što su nam pravili rođendane, i to se smatralo poklonom.

Sećam se kada sam pitala majku – zašto mi ne poklanjamo stvari za Božić kao na filmovima? – Zato što je to čista glupost.

Mama, šta si mi kupila za rođendan? – Kako šta, sine, pa mama ti je napravila tortu.

Sada to zvuči smešno, kao da smo bili siročići. Danas bi našim roditeljima sigurno doveli socijalnu službu na vrata, jer se toliko nisu brinuli o nama, zapostavljenoj deci. Znači, vidi ti tu budalu, torta za rođendan, hehe.

Šta kupujete malom za prvi rođendan? Hmmm, evo stvarno ne znam šta za veličanstveni prvi rođendan kupiti maloj bebi koja ne zna da pokaže gde joj je guza, a gde glava.

Meni su mama i tata kupili komplet ski opreme, a sledeće godine možda dobijem i apartman u Grčkoj. 17-godišnjak. Čestitke. Posle se čudimo kako je mladima toliko dosadno. 

I svo to kupovanje poklona i kada treba i kada ne treba prosto umara. Pokloni za rođendan. Pokloni za 8. mart. Pokloni za Novu godinu. Pokloni za imendane, slave, za 3 meseca veze. I nikako nešto malo, sitno, simbolično, pa ne želimo da budemo prosti.

Megalomanski veliki i skupi pokloni, kao da ćemo tako sakriti svoju ogoljenu dušu i nedostatak kreativnosti. Kao da će neko da uzme da pokaže prstom, da nam se smeje, ako odnesemo neki mali, sitan poklončić. Na kraju krajeva, sigurna sam da će biti tako, ništa čudno da vas izdvoje iz gomile ako odnesete skroman poklon, bilo na svadbu ili na rođendan.

Zato smo prinuđeni da trošimo ogromne sume na poklone, novac koji nemamo, na aparate koje ni sami ne posedujemo, ali nikako ne smemo da se osramotimo. Da se odnese najlepše, najskuplje, da se pokažemo pred drugima.

Nije važno što ćemo kod kuće svi trpeti, i što ćemo ostatak meseca provesti mizerni zbog tog skupog poklona koji smo odneli.

Kada smo svi počeli tako da se ponašamo? Znate li koliko skromni pokloni se nose novim bračnim parovima u drugim razvijenijim i ekonomski jačim društvima? Kako mi sa našom skromnom kupovnom moći kupujemo najskuplje poklone?

I još – šta to menja? Da li se odnosi popravljaju sa tim skupim poklonima? Da li se rodbinske veze održavaju, da li ljubavne veze uspevaju samo zato što su ljudi razmenili nekakve poklone sa visokom sumom na etiketi?

Ozbiljno, ne trebaju nam skupi pokloni, a sigurno ne za sve moguće prilike u godini. Bolje bi bilo da posvetimo pažnju jedni drugima. Da sednemo da pijemo kafu i da jedan sat niko ne pipne svoj mobilni telefon. Da saslušamo jedni druge, da porazgovaramo kao ljudi, da se družimo i smejemo.

Zar to nije najbolji poklon koji možemo dobiti?

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

 (O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pinterest.com

Možda vas zanima:

Ne, svekrvo, nikada te neću zvati „mama“ Jedna od smešnijih stvari o kojima i dalje raspravljamo u Srbiji, uprkos datumu ...
Kako sam shvatila da sam osim mama postala još i otac, brat, nindža, Rambo, vučica, lavica itd. sa s... Šta su me naučila samostalna dugogodišnja letovanje i putovanja sa malim detetom...
Kada su deca bolesna, bolovanje „treba“ da uzme mama, a ne tata – zar ne? Stojim iza tvrdnje da i tata može da menja pelene, da i tata može da da detetu d...