Nајlepše oproštajno pismo

Оvo je oproštajno pismo jednog genija. Gabrijel Garsija je najpoznatiji kolumbijski pisac, najviše zahvaljujući njegovom delu “Sto godina samoće“.

On se povukao iz javnog života iz zdravstvenih razloga. Imao je rak limfnih žlezda i stanje mu se stalno pogoršavalo.

Svojim prijateljima je poslao oproštajno pismo koje se raširilo svetom i iz koga možete izvući zaista lepu životnu pouku. Pročitajte ga jer je kratko i unikatno, a napisao ga je jedan od najpoznatijih pisaca današnjice.

Кada bi samo na trenutak Bog zaboravio da sam zakrpljena marioneta i kada bi mi podario samo još jednu zakrpu života: VREME bih iskoristio mnogo bolje i intenzivnije.

Najverovatnije ne bih rekao sve što mislim, ali bih razmislio šta govorim. Ocenjivao bih stvari ne prema njihovoj vrednosti već prema njihovom značenju.

Manje bih spavao – više bih sanjao, zato što svakog minuta od kako zatvorimo oči, gubimo 60 sekundi svetlosti. Produžio bih kada drugi zaostanu, bio bih budan kada drugi spavaju.

Kada bi mi Bog podario to parče života, jednostavno bih se dugo sunčao, i to ne samo moje telo već bih otvorio i svoju dušu.

Ljudima bih dokazao da lažu sebe kada misle da se ne mogu zaljubiti u starosti. Jednom detetu bih podario krila, ali bih mu prepustio da samo nauči da leti. Starima bih poručio da smrt ne dolazi sa starenjem već sa zaboravom.

Od vas sam, dragi moji, naučio mnogo toga. Naučio sam da ceo svet žuri da se popne na vrh brda kako bi živeo na visini, ne znajući da prava sreća leži u podnožju brda.

Naučio sam da kada novorođenče prvi put dodirne očev palac, da ga vezuje za celu večnost, zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda na druge ljude sa visine samo kada ima pomaže da ustanu.

Postoji toliko mnogo stvari koje sam naučio od vas, mada mi naučeno neće mnogo pomoći kada legnem u sanduk – nažalost već polako umirem.

Uvek kaži ono što osećaš i uradi ono što misliš.

Kada bih znao da mi je ovaj obrok danas i poslednji, snažno bih vas zagrlio i zamolio bih Boga da mi dozvoli da budem anđeo-čuvar vaših duša. Kada bih znao da su mi ovo poslednji trenuci da vas gledam, rekao bih vam „volim vas!“.

Uvek postoji novo jutro i život nam nudi jednu šansu da učinimo nešto da sve bude bolje... ali, šta ako se varamo i ako je Danas sve ono što nam je ostalo.

Ne zna se da l’ će Sutra doći. Danas si možda poslednji put video nekog koga voliš. Zbog toga – ne čekaj! Uradi to danas, zato što ako sutra ne dođe, zažalićeš za danom kada nisi imao vremena za jedan osmeh, zagrljaj, poljubac, samo zato što... zato što si bio zauzet!

Potraži ljude koje voliš, šapni im koliko su ti potrebni, voli ih i budi dobar. Nađi vremena da im kažeš „Žao mi je“; „Hvala“, „Volim te“ i sve ostalo što ti je na pameti.

Niko te neće zapamtiti po tvojim skrivenim mislima. Zamoli Boga da ti da snagu i mudrost da možeš izgovoriti sve.

Kaži svojim prijateljima i dragim ljudima koliko su ti važni.

Оno što je vredno je OVAJ TRENUTAK!

I. P. | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com