Neki nemaju uslove da se isele iz dečije sobe, a drugi žele da večno žive u njoj

Nikada neću shvatiti fenomen sa naših prostora, posebno kod ženskog pola, kada sa nekom neviđenom tugom potenciraju koliko im je teško što više nisu u roditeljskom domu posle udaje.

Kako beskrajno tuguju, kako plaču za svojom dečijom sobom, pa pakuju koferčić i svakog vikenda se vraćaju da prenoće pod maminim i tatinim krovom.

- Tebi nije teško bez tvojih? - pitaju me sa čuđenjem.

Svakako da mi nije teško. Nije mi bilo loše kod kuće, naprotiv. Kao i u svakoj kući, tata nosi, mama mesi. Sve sređeno pod konac, kućne obaveze svedene na minimum. Kao i u svakom tipičnom srpskom domu, tvoje je samo da učiš i da ne brineš ni o čemu. Za to su tu mama i tata.

Ali, dođe trenutak kada sazriš i zaista ti je potrebno više od četiri zida dečije sobe. Potreban ti je veći, sopstveni prostor, nešto što ćeš nazvati svojim. Potrebno ti je da gradiš, da se pomučiš, da sutra pokažeš nešto i kažeš – evo, ja sam ovo stvorio.

Makar to bio i jedan kupljeni lonac, ti si ga zaradio.

Potrebna ti je sloboda i nikakva udobnost doma ne može da zameni taj osećaj. To je logičan i prirodan sled stvari.

Da porasteš i da se konačno odseliš iz doma, zato što si odrastao, svoj čovek, zato što je došlo vreme da zarađuješ i da malo izađeš iz komforne zone i zato što – mama i tata neće večno živeti.

Znam da zvuči loše i neprijatno, ali to je istina, a nju kao da smo svi zaboravili.

U redu je, svi znamo gde i u kakvim uslovima živimo. Teško je započeti samostalan život. Teško je i sa cimerima, teško je i za mlade bračne parove.

Ali, postoji određena kategorija ljudi koji prosto ne žele da se isele iz doma, bez obzira na uslove. Zašto, pitate se?

Zato što im je lepo. Zato što su kao bubreg u loju. Zato što su kao gosti u hotelu.

Zaista, ima li nešto lepše od činjenice da spavaš do 2 popodne, da se probudiš, a doručak te čeka na stolu? Istina, malo se ohladio, treba da kažeš mami da pripazi malo na to sledeći put.

Pa kafa, pa cigara, pa razvlačenje po kući u pidžami. Jedna serija, druga serija, treća kafa... ma što da zovem oglase, sve je namešteno. Neću da radim za 250 evra. Ne želim da radim po smenama. Ne želim da radim od kuće.

Kod kuće uvek imam topli ručak, a ni sto ne moram da raspremam. Imam 30 godina, a ne znam da uključim mašinu za veš, hihihi.

Mama mi još uvek sređuje sobu. Jao koliko se nerviram kada mi premešta stvari!

Tata mi daje pare za izlaske i još mi kupuje garderobu. Nisam sposoban da bilo šta uradim sam. Nije me sramota! Takvi su uslovi, brate, takva nam je država.

I sutra ćete pokušati da se uklopite u društvo. Oženićete se i udaćete se, a nemate pojma kako se živi samostalno. Ne znate da skuvate jedan ručak. Nemate pojma kako se pali mašina za veš, čišćenje je ispod vašeg nivoa.

Mnogo računa, bre, odakle samo izlaze?

Nesrećni ste, pa je jedino logično rešenje da se vratite kući. Na bezbedno mesto, tamo gde su vas čuvali, mazili i pazili kao pod staklenim zvonom.

Nemoj da mi se dete slučajno umori, mama je tu. Ne muči se, zlato, tata je tu.

Neki jako žele da izađu iz te dečije sobe, a drugi se mole da se nikada ne odsele iz nje.

Ovi prvi ničemu ne dozvoljavaju da im stane na put. Grabe, grizu, istovremeno rade i studiraju. Već 3 puta su išli u Ameriku sa Work&Travel. Rade honorarno, prave planove, kroje budućnost.

Ovi drugi ne dižu ništa teže od konzole za video igrice i kukaju za 100 dinara za kafu od tate, ili krišom šapuću mami da su dobile, pa im treba da kupe uloške.

Prvi uspevaju. I život i sudbina vole vredne. Na kraju, pre ili kasnije, biće nagrađeni.

Druge ne morate da tražite. Kod kuće su, pod pokrivačem u dečijoj sobi sa svim plišanim igračkama, preplašeni od života koji nikako ne može da im počne.

„Mamaaaaa, skuvaj jednu kafu“…

Autorski sadržaj! Nije dozvoljeno nikakvo preuzimanje i kopiranje delova ili celine.

(O)Milena | CRNOBELO.rs / foto: pixabay.com